JESTE LI BILI KOD SORGE NA ŽURCI?

Fotografija koju vidite je verovatno jedan od prvih selfija napravljenih na ovim prostorima, davnih osamdesetih godina. Na slici smo, s leva na desno, Raus, ja pa Sorga. Ako hoćete tačno - snimak je nastao u avgustu mesecu 1985. godine, dakle, mnogo davno, da ne sabiram godine koje su pojele žurke.

Kako tad selfi, u ta vremena, pitate se. Pa, prosto. Raus je stavio fotoaparat na krov fiće, podesio vreme (sad se kaže tajmer) i vidite stigao čak i da preksrti ruke. Opušteno skroz.

Ako se pitate gde je slikano i to znam: negde na planinskom putu koji je vodio nizbrdo ka Tari.

Šta smo tražili tamo? Ništa, zalutali smo, promašili put kojim sam krenuo na služenje vojnog roka u Doboj. Mnogo smo promašili.

Zašto smo promašili put? Odgovor je, za ta vremena, uobičajen: prethodne večeri bila je žurka. I nekoliko večeri pre toga. I još nekoliko nedelja pre toga. Mesecima, godinama pre toga bila je žurka.

Pre i posle ove slike. Jer, da ne davim, ja sam na kraju nekako stigao u vojsku, ostao u garnizonu a njih dvojica, Raus i Sorga, Sorga i Raus, sve vam je to jedno, su se vratili i nastavili sa žurkama.

Žurke o kojima vam pričam nisu ove današnje koje se, koliko vidim i čujem, svode na što brže ispijanje alkohola, svega što dodje pod ruku, pa onda pravac grad i kupovina dvolitarskog plastificiranog piva u parku ili cedjenje jednog u nekom kafiću, jer za više nema para. Pa posle povraćanje, žvake pre povratka kući, da te roditelji ne provale da si pijan.

Žurke o kojima vam pričam su one žurke koje su bile, što bi danas rekli - ivent. Iliti event, tako se beše piše.

Sorga ih je pravio, Raus je pravio, ja sam pravio žurke, mnogi su pravili žurke. Ali nije znao svako da ih napravi. Sorga je znao. Njegove žurke bile su najbolje. I dobro, ako ćemo pošteno, još bolje su bile one koje su pravljene zajedničkim snagama. Nas trojica smo bili dobri u tome.

Bili smo talentovani, plus naporno smo radili. Kao i u životu, uostalom, ništa vam ne vredi talenat ako ne radite vredno. Ako se ne pomučite.

Jednog decembarskog popodneva, možda i zadnjeg dana u godini, sad ko će baš da se seti svega, Sorga i ja smo se namučili, onako, junački. Od hale „Jezero“ pa sve tamo do pola Gušićeve ulice gde je bila kuća Sorgine babe Komanče, vukli smo ogromnu novogodišnju jelku. Pretekla od novogodišnjeg sajma. dao nam Deda Mraz Moša i njegova pomoćnica Gana. Zakačili smo kanape za grane, pa preko ramena i onda vuci uz Zmaj Jovinu, bato moj. Kažem vam nije lako napraviti žurku.

Nema sad veze zašto se baba zvala Komanča, znam da vam je to još u glavi ali to je druga priča, uglavnom nekako smo po snegu i poledici uspeli da stignemo do dvorišta gde smo iskopali rupu duboku, pa, recimo, jedno pola metra najmanje, uz pomoć par prijatelja nekako uspravili jelku, zatrpali koren, a malo kasnije je obmotali onim novogodišnjim svećicama - lampionima, kako se već zovu ti gajtani koje kad uključite u struju svićakaju naizmenično, red crvene, red žute, red plave pa tako u krug.

Primetićete vi pažljiviji da vam za organizaciju svega ovoga treba i produžni gajtan, više komada bolje rečeno. Zato je to ivent. Uglavnom, da skratim, toliko smo je okitili da je uveče kad je počela žurka „sijala ko Čačak“, što kažu.

Tako su, uostalom, oni koji su dolazili na žurku, znali gde je žurka. Oni koji su mogli da udju na žurku. Jer na žurke nije mogao svako da udje. Jednostavno, nekome nije tu mesto, šta da se radi. Znali su, pa nisu dolazili.

Nakupilo se tada sveta iz celog grada, plus gosti iz Sarajeva, Beograda i Novog Sada gde je Sorga studirao DIF. Bila je to jedna od najčuvenijih čaršijskih novogodišnjih žurki koja je trajala danima. Poznata po nekim više ili manje zanimljivim dogadjajima, što u kući, što u dvorištu. Ali toga se već ne sećam, a i da se sećam ne bih vam reč rekao.

A i vi koji ste bili, pa ovo čitate, ne morate u komentarima po društvenim mrežama da širite priču. Ako se sećate, ćutite. Što moraju svi da znaju.

Sve te žurke koje smo pravili su bile, u stvari, jedna velika žurka koja je trajala godinama, samo smo menjali mesta održavanja.

One godine kad su u Divači u onom sudaru vozova poginuli Šima, Toda i Cvika, dve nedelje je trajala žurka kod mene na gajbi. Neprekidno, dve nedelje. Iz večeri u veče. U stanu od nekih šezdesetak kvadrata znalo je da se nakupi i preko sto ljudi. Ulazilo se i izlazilo kako je ko stigao.

Stvari su toliko išle daleko da sam u jednom trenutku i ja kao „domaćin“ imao problema oko ulaska.

Šta se desilo? Kako? Da li je moguće?

Pogodilo se da te večeri dodje iz Beograda moj drug Toda.  Javi se, pita me gde sam, ja mu objasnim šta se dešava, on kaže da dolazi ali me zamoli da ga sačekam ispred zgrade da vidim njegovog novog spačeka. Kupio auto pa da ga probamo malo, kaže. Sidjem, odvezemo se neki pola kilometra tamo, vratimo se 'vamo, krenemo uz stepenice, otvaram vrata da udjemo kad će neka ženska meni: „Gde ćete? Ko vas je pozvao na žurku, ne možete da udjete.“

Bili smo dobre volje te večeri, kroz smeh sam joj objasnio da to pitanje ja treba njoj da postavim jer je ne poznajem niti sam je zvao na žurku, ali ajd' sad, ni u predsoblju više nije bilo mesta. Pa neka je nek stoji tu gde jeste. Dalje ionako nije mogla da prodje.

Jer, neke smo vraćali s vrata. Sorga je u tome bio najbolji. Raus i ja nismo imali srca ali Sorga bi samo rekao: „Ti ne možeš da udješ na žurku, je l' ti jasno?“ I bilo im je jasno.

Kažem vam, zaista nije bilo lako praviti žurke. Sve to organizovati, namestiti, obezbediti da ne može svaki som da pridje gramofonu i pušta muziku, posebno izolovati kuhinju, kao sveto mesto svake žurke, gde se uglavno nalaze članovi „glavnog štaba“, a kao najvažnije od svega spremiti negde u nekom ćošku, gde niko neće da nadje, tzv. štek.

Šta je štek? Prvo da vam to objasnim a posle i šta sa štekom.

Žurke su se pravile tako što su svi donosilo neko piće. Računica nije prosta i ne važi pravilo - što više ljudi više pića. Naprotiv, što više pravih ljudi ili devojaka pozovete više je pića. Jer, uvek ima grebatora koji dodju čak i bez cigara. Dakle, kad se skupi ekipa, piće se uredno poslaže da bude svima dostupno, ali se polako, na kvarno, napravi štek pića. I cigara. I kafe.

Štek se pije kad se žurka završi kad odu gotovo svi i kad ostanemo „mi naši“. Tad se i jede. Odnosno tad, recimo, Sorga baci jaja na oko, doda malo vegete i eto je klopa. Ili jednog od tih noći kod mene, kad svi odu Spasa uzme veliki lonac napuni ga vodom potopi pasulj, doda sve što ima u fižideru i eto vam najsladjeg i najbolje pasulja koji smo ikada jeli.

Ujutru, kad svanjava pije se kafa, puše se poslednje cigare i pod obavezno počinje da se sredjuje gajba.

Jer, za desetak sati valja nastaviti sa žurkom. I tako danima, tako mesecima, tako godinama.

Rekoh vam, malopre, sve vam je to bila jedna velika žurka. Neke sam propustio. Uglavnom one koje su pravili Sorga i Raus dok sam bio u vojsci. Dok sam bio na nekim drugim fotkama koje nikada nećete videti. Dovoljna vam je i ona  iznad ovog teksta.