PROČITAJTE DOK I OVO NE IZBRIŠEM

Ortak me sreo pa mi kaže: „Blago tebi, sad imaš materijala i za emisiju i za pisanje koliko hoćeš!“ Ja se mislim da l’ da mu odgovorim ili ne, pa reko’ bolje da prećutim ono što bih mu iskreno rekao. 

„Ma, ćuti, bato, ne mogu da postignem.“, rekoh mu na kraju.

Čovek je, kad se pogleda iz njegovog ugla posmatranja, u pravu - dnevno se toliko toga dešava u ovoj zemlji da ladno možeš svakog dana da napišeš jedan tekst ili blog, kako već nazivate ovo što možda čitate, i to sa punim opravdanjem. Kad sve to sakupiš na gomilu nakupi se dosta, pa čak i pretekne, za emisiju „Iz glave“.  Ne možeš sve da postigneš  - što bi rekla stručna lica.

Više puta sam počinjao, priznajem, sastavljao sam čak i nekoliko pasusa ali sam posle brisao, bacao u onu korpu, u ćošku ekrana, pa na kraju čak i nju trajno praznio da ne ostane nikakav trag pisanja.

Zašto?

Prosto je, s moje strane, iz drugog ugla posmatranja, dakle, onako kako ja vidim, postavlja se obično (i uvek najteže) pitanje - čemu sve to. Šta pisati, o čemu pisati i zašto, na kraju krajeva, pisati?

Ili  - šta da vam kažem a da vi to već ne znate i bolje od mene!

Propustio sam onaj freskama brendirani voz, propustio sam nekoliko napetih premijerskih obraćanja naciji, onu bruku i sramotu sa smenjivanjem onoga što jedno jutro nije znao gde ga je i ko ga je zaposlio ali je već oko podneva znao koji ga je brat izdao i otpustio. Prošao mi je i Velja Ilić sa fotografijama iz poštanskog sandučeta a ni gospodina Karića nisam sačekao kako pripada.

Toliko toga se dešavalo a ja sam sedeo i samo gledao. Pokušavao sam, rekoh vam, ali sam brisao i bacao.

Mogao sam jedne nedelje recimo da napišem o onoj mutnoj vodi koja je danima tekla iz slavina po Kragujuevcu. Tekla je dan ili dva a da niko od nadležnih reč nije rekao. Sećate se valjda onog debelog mraza i jednog od „onih dana“ kad se neko ipaksmilovao i napisao sramno saopštenje da je voda mutna jer je porasla potrošnja. U sred zime, kad joj vreme nije, na minus 10 ili 20 mi smo našli da zalivamo bašte i peremo automobile, valjda si to hteli da kažu. 

Morali smo da čekamo redovan izveštaj Instituta pa da saznamo ono što smo svi znali: mraz je, pukle su (pra)stare cevi voda se zamutila, kupujte vodu i sačekajte da majstori poprave kvarove.

Tako prosto, tako jasno, samo je to neko morao da kaže. Ne bi mu falila dlaka s glave jer niko od nas (njih) nije kriv što su vodovodne cevi iz praistorije. Ne ulaže se već vekovima, ne menja se ništa, nije ni čudo. Dobro je, kad malo bolje razmislite, da uopšte imamo vodu.

Slično je bilo i sa grejanjem. Delovi grada niisu imali grejanje jer se kotlovi kvare. Zašto se kvare? Pa stari su, propali su, mora novo a para nema. Pa kad ga napneš onako staro i rašrafljeno da zagreje ceo grad ono mora da prsne ko rumunska licna. nema tu pomoći. To treba i da kažeš ljudima a ne da izmišljaš filipinske priče.

Ljudi lakše podnose i neprijatnu istinu nego prijatne laži.

Recimo, možete da pevate dan i noć kako je grejanje kvalitetno kako su ekološki standardi visoki ali, prijatelji moji, pa ceo grad je pod pepelom, beli automobili su ujutru sivi, beli sneg je siv, aman da li za toliko ne vidite. Lica su vam siva dok to govorite.

Sav sreća pa jedna televizija ne radi a druga radi na ler,pa vas niko ne vidi ali zar ne čujete - smeje vam se ceo grad.

Kontejneri su puni smeća, retko se prazne a na sednici „Štaba za nekakve situacije“ grada Kragujevca se priča da je sve pod kontrolom. Nije tačno da je sve pod kontrolom. Ni smeće, ni odvoženje smeća, ni gradjani koji bacaju smeće gde god stignu, čak i sa terasa - jer ko će po ladnoći sad da silazi do kontejnera - ništa nije pod kontrolom.

Svima su, ako se iole potrude, dostupne informacije, svi imaju oči, gledaju ljudi, vide ljudi, čuju ljudi, neki slikaju pa stave na fejzbuk pa se posle od muke smeje ceo grad.

Eto, recimo, mogao sam svaku od ovih tema posebno da razvučem i da se svake nedelje redovno raspišem na ovoj strani. Da ispadnem „aktuelan“. Ali nisam.Nisam jednostavno imao više snage da pišem nešto što sam pisao sto puta, što sam u emisiji rekao hiljadu puta, nisam jer u novoj fazi razvoja naše male zajednice to nema nikakvog smisla - ništa ne menja.

U medjuvremenu otoplilo je, ljudima nije baš toliko hladno, nema ni toliko snega da bi posiveo,  voda više nije mutna a kontejneri su tu i tamo ispražnjeni, kažu da stižu i novi što naravno neće zaustaviti praksu pojedinih gradjana da i dalje bacaju smeće gde im se ćefne.

Problemi se, dakle, rešavaju sami od sebe. I bez pisanja ili pričanja na radiju i bez priloga na televiziji. Problemi se rešavaju i bez vlasti i bez opozicije. Sami od sebe. Kao i u svakodnevnom životu - problemi naidju pa prodju.

Pisali ili ne pisali o njima.

Oni pravi problemi, zbog kojih u stvari i ne stižeš da pišeš ili pričaš, ostaju nerešivi. Svakodnevno preživljavanje, to mučno i (svesni u dubini duše) sramotno spajanje jutra i večeri, ta najteža igra koju igramo svakog dana teško da može da se odigra (ili baram ja ne mogu) kako treba bez pomoći retkih i pravih prijatelja.

Presipanje iz šupljeg u prazno kao trajni način života, kao stil, kao nešto na čemu naša deca odrastaju, što gledaju svaki dan, što postaje neizbrisivi deo njihovog detinjstva, odrastanja, zapravo je pravi problem.

Jer, dok smo na televiziji zevali u freskom oblepljeni voz, ubedjujući decu i sebe da neće biti rata, čudili se(šatro) fotografijama političara i kriminalaca, dok smo se smejali salati kojom je mahao Bogoljub Karić, dok smo promrzli, zavijeni u ćebiće, čekajući bistru vodu, pisali dugačke, gnevne postove po fejzbuku i kratke i oštre tvitove na tviteru, dok sam pisao i brisao, gorivo je poskupelo, dinar je pao - evro skočio, skoro sve po onim gondolama u prodavnicama, što svakodnevno kupujemo, dobilo je novu, višu cenu. 

Čak su i puste cigare poskupele. I još treba (cigare, dakle) da poskupe, ako mene pitate.

O svemu tome niko nije reč napisao. Niko se nije žalio niti se žali. Ili retko ko, tu i tamo, više onako, reda radi. Sve i da jeste, zatrpali su ga oni klikabilniji, skandalozniji i šokantniji sadržaji.  

Sav sreća, pa je Kragujevac, kao i uvek, u svemu prvi. Eto, recimo, taksi prevoz je gotovo pa besplatan.I to nije kraj - kažu da će uskoro uvesti,po prvi put u istoriji, po prvi put u svetu, novu praksu - počeće taksi prevoznici da plaćaju mušterijama vožnju.

Malo li je na svu ovu muku?