DA LI STE GLEDALI KONČERTO GROSO?

Evo već nekoliko dana pokušavam da sredim utiske od prošlonedeljnog ludog koncertnog petaka kada su u Kragujevcu, skoro istovremeno, svirala dva benda „Kepa & Free Spirits“  u Tetaru i „Dule Jevtović trio“ u Pozorištu za decu, ali i dalje nisam pametan i nisam odmakao dalje od prve misli koja mi je prošla kroz glavu kad se sve završilo - Končerto Groso.

Jer stvarno je tako i bilo. I jedan i drugi bend odsvirali su odlične koncerte, pružili publici i sebi više od onoga što se očekivalo. Danas mi je to još jasnije.

Ali, znate kako, djavo mi nije dao mira, vrtelo mi se to po Concerto grosso, kako se inače piše, dok sam razmišljao šta da napišem o koncertu, i ja ga malo zabacim po Guglovima i gle čuda - otvori m i se nebo: baš ono ono što sam mislio. Nisu u pitanju samo veliki koncerti, u pitanju je nešto više - radi se o melodijskom, umetničkom nadmetanju pitanja i odgovora, ili da malo udarim na filozofiranje, radi se o večitoj bori svetla i tame, na kraju krajeva borbe sa samim sobom.

Oba koncerta koje sam gledao u petak veče (Duletov samo zadnjih petnaestak minuta, jer njega sam više puta gledao) sad kada malo bolje razmislim svode se na tu borbu, nadmetanje sa samim sobom, večito preispitivanje samog sebe - postavljanje pitanja i traženje odgovora. U tom smislu, oba koncerta, svako na svoj način, obeležila su dva čoveka.

Dakle, Fafa i Dule.

Znam, sada će mnogi da batale čitanje, jer kako to da u prvi plan recimo stavim Fafu kad je tu legendarni Kepa, ili kako da izdvojim Duleta kad mu za klavijaturama sedi Vasil. Da ne pominjem sad ostale muzičare, sve majstor do majstora.

Ali sačekajte malo, kao što sam i ja - rekoh vam da djavo ne spava - pa ukucajte po Guglovima - Concerto grosso i pogledajte sami šta piše. Aha, reći ćete, neka klasična muzika je u pitanju, tipičan barokni oblik, kakve to sad veze ima, ovo je bio rokenrol, kod Duleta i još neki džez, neki bluz, čudesa neka, ko zna šta je ono što svira. I u pravu ste,  jeste sve to što ste pročitali ali i ja sam u pravu: baš to što sviraju i jeste borba o kojoj vam pričam.

Zato ovo i jeste priča o Duletu i Fafi.

Priznajem odmah, i smatram da mi je to prednost, ne znam mnogo o njima. O Duletu i Fafi.

Duleta pamtim kao dečka kad je svirao sa grupom Blu Muds, tom jedinstvenom pojavom u kragujevačkom rokenrolu, kakve nije bilo nikad - ni pre ni posle, gledao sam ih više puta, pamtim neki koncert u „Pioniru“, već sam zaboravio šta je i kako je bilo sa njima i zašto su prestali da sviraju. Znam i da je Dule davno otišao u Barselonu a zadnjih godina se vidjamo redovno, kad god dodje. Popijemo kafu, ispričamo se, gostuje mi u emisiji - odsvirao je čak jednom pravi pravcati radijski koncert za gitaru i pedale, onako u sred bela dana a jednom je svirao i sa nama u Operetsko - kabaretskom - oratorijumu: iz glave. Eno vam sve na You Tube. Bilo je ludo i nezaboravno. I to vam je to o Duletu, sada već mom prijatelju. Njega ću ostaviti da stoji i distorzira na kraju ovog pasusa, da sačeka kraj teksta. Uostalom, rekoh vam, njegov bend sam gledao više puta.

Kako stoje stvari sa Fafom?

O njemu sam znao još manje, čuo sam za njega od prijatelja muzičara, nema tome mnogo, možda par godina,  kažu svi dobar, opasan gitarista, svira čudno. Onda mi je Kepa jednog dana u poverenju ispričao da pravi novi bend i tu sam opet čuo za Fafu. Posle sam ga gledao par puta, počeo da nišanim da nam i on gostuje u „kabareu“. I gostovao je, bio sam srećan kao i sa svim drugim gostima, počeli smo da se vidjamo, pričamo, pijemo kafu, i tako, postali prijatelji.

Pre neko veče u Teatru na tom sad već čuvenom koncertu „Kepa & Free Spirits“, stajao sam iza bine i gledao najviše u Fafu jer to sve što se desilo te večeri tamo bila je u stvari njegova velika pobeda. Dakle, ovo hoću da vam kažem -  jeste to Kepa i jesu to slobodni duhovi ali su u pitanju, u stvari, Fafini slobodni duhovi. Končerto groso Fafinog slobodnog duha.

Mnogo godina ranije, Fafa, Mihael Stojanović, kao i mnogi drugi klinci, svako u svoje vreme, nije imao gde: držao je gitaru u ruci, nije znao ništa ili je znao malo a pred njim je stajalo to ogromno čudo, taj strašni Točkov monumentalni zvuk, zvuk najboljeg gitariste pred kojim klanjali najveći sa ovih prostora, koji su ikad uzeli gtaru u ruke.

I šta ćeš drugo, slušaj, skidaj, lomi prste, ako imaš sreće i vremena ideš malo kod Točka i na časove. Čisto da ti objasni i skrati muke. Mnogi, skoro svi su tako počeli. Problem je što je većina tu stala i ostala.

Fafa nije. Nisam ga pitao kad i kako, ali mora da se jednog dana okrenuo i pogledao u to čudo, u tu ogromnu senku koja se nadvila nad njim i krenuo dalje a u stvari ušao unutra. Da jednom zauvek reši taj problem sa kojim drugi prožive čitav život.

Sve to što Fafa izvlači iz svoje gitare jeste jedan veliki slobodni duh ili bolje rečeno njegov obračun sa duhovima prošlosti koji ga proganjaju kao što proganjaju generacije muzičra, pogotovu gitarista u Kragujevcu a verujem i po Srbiji.

Pravoverni, oni najzagriženiji fanovi „Smaka“, te verovatno najveće srpske rok grupe nulte generacije, smatraju da tu ništa ne treba dirati, menjati, čačkati, jer je to ravno bogolhuljenju, svetogrdju. Točak je božanstvo, prosto rečeno. Ali nije tako, u pitanju je beskrajno duhovit čovek, sticajem okolnosti fantastičan gitarista ali i kompozitor, čudan i malo na svoju ruku, kao i svako od nas. Dobro, ajde, maožda malo i više ali zato je najbolji. I koji, što je najvažnije i ujedno najsmešnije, i ne haje baš mnogo, gotovo uopšte, za ono što drugi misle i što mu pričaju i savetuju. Taj vam je kao zid. Da je drugačije, znate i sami, bilo bi drugačije.

To ogromno kulturno nasledje koje je svojim nesumnjivo značajnim i velikim, životnim, delom ostavio i na svu sreću i dalje ostavlja Radomir Mihailović - Točak, ujedno je za mnoge mlade muzičare najteži mogući teret. Ali, slušajte, Točak s tim  nema veze. Čoveka samo ceo svoj život pravi i svira muziku najbolje što ume. Mnogi koji su ga slušali, koji su od njega učili, izgleda da nisu pazili baš na tom, najvažnijem, času.

Fafa je bio pažljiv učenik, pazio je i shvatio jednog dana da sve to što je naučio, što je godinama svirao može i drugačije. I eto ga na sceni Teatra, kako sa bendom rasklapa na sastavne delove Točkovo blago, slažući ga ponovo u sasvim nove, drugačije a opet iste prepoznatljive pesme.

I eto ih na sceni svi, pored Fafe: Ana, čijem pevanju, za koji ne mogu da nadjem odgovarajući epitet, možemo da zahvalimo što čujemo te tekstove pesama koje je svako od nas pevao u svojoj verziji, gotovo nepomični Jova koji svojim basom ceo taj zvuk ljudski, što kažu, ljulja i valja.

Iza njih, duboko iza, u sceni, sedi za bubnjevima onaj od koga je sve u stvari počelo, onaj koji je Točka uhvatio jednom davno za ruku i doveo, Slobodan Stojanović - Kepa. Taj vam, ako niste znali - da znate, bije dve bitke: za svoje zdravlje i za svoje zaveštanje. I dobija obe! Stariji od svih njih na sceni zajedno, taj čovek čini se da više ne svira, on jednostavno sedi i razmišlja gde će i kad u koji od bubnjeva, činela ili zvono da udari. Ne žuri, izgleda da je spor a u stvari neuhvatljiv je.

Stajao sam na dva metra od njega i slušao jedno - muziku bubnjeva a gledao Kepu kako se miran i pomiren ogleda u „Ogledalu“, toj  predivnoj posvetu i sećenju na Borisa, gledao sam ga kako sedi i sluša svoje zaveštanje.

I eto tih slobodnih ljudi koji se poigravaju svojim i našim nasledjem. Završni udarac u toj borbi bilo je „aranžmansko prisustvo“ dobrog duha kragujevačkog rokenrola Dragoslava Tanaskovića - Trnde, koji je, razumevajući Fafino oslobadjanje, u saradnji sa gudačima i bukvlano učinio vidljivim to svima drago plavetnilo „Plave pesme“ a zatim sve razvalio šokantnom verzijom pesme „Ljudi nije fer“.

Končerto groso, da se vratim na svoju prvu misao posle koncerata, kažu da je muzički oblik, u kome se dve grupe instrumenata melodijski nadmeću kao pitanje i odgovor .

U Fafinom slučaju to je bilo nadmetanje prošlosti i budućnosti, borba koju je dobio klasičnim nokautom već u prvih nekoliko rifova „Šumadijskog bluza“. Zato je njegova budućnost, budućnost benda „Kepa & Free Spirits“ sada u njegovim rukama i novom „oslobodjenom“ autorskom materijalu.

To isto, na svoj način, uradio je i  Dule, onaj što ga ostavih  da distorzira na kraju sedmog pasusa ovog teksta.

Dule je otišao daleko, svira svuda po svetu, na svim kontinetima, ali jednom godišnje donese u Kragujevac svoju gitaru i pedale, uključi sve u struju, odvrne do daske, rastera te svoje duhove i kao i Fafa pokaže da sve to može i drugačije.

Slobobodno i oslobodjeno.

(fotografija Zorana Kovačevića)