Ogrev za zimu i Mihajlo Pupin

Bliži se zima i samim tim, oni koji nisu priključeni na gradsko centralno grejanje ili plin, svake godine se brinu o ogrevu. Ovih dana ispred mnogih kuća vidimo drva ili ugalj koja strpljivo čekaju da budu skladištena u dvorišta, podrume ili druga za to namenjena mesta, kako bi njihovi vlasnici spremno dočekali prve hladne dane. Ovo me sve podseti na sjajnu priču koju sam tokom leta pročitala.

Mnogo je toga interesantnog što bi trebalo da znamo o Mihajlu Pupinu, a još je interesantnije kako je tekao njegov put sa pašnjaka Idvora do velikog naučnika i pronalazača. Ako poželite, dosta je mogućnosti i načina da to učinite i verujte mi sigurno se nećete pokajati. Ako ste željni znanja o ovom velikanu u tome vam mogu pomoći sjajne priče Aleksandre Ninković Tašić koje možete pronaći i verujte mi, ona će vas odmah zarobiti odvevši vas u čarobni svet Pupina. Mene jeste. Ne samo to, ona je svoja saznanja koja je sakupila o ovom divnom čoveku pretočila u sjajnu priču i učinila da se mesecima unazad u Istorijskom muzeju u Beogradu svakog vikenda okupi ogroman broj ljudi. Takođe svakako, vredi pročitati i njegovu autobiografiju „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Dovoljno je napomenuti da je za ovu knjigu dobio Pulicerovu nagradu, da je odmah prevedena na skoro sve svetske jezike, a da je obavezna lektira u nekim zemljama.

Svoju inspirativnu i zanimljivu biografiju Pupin započinje rečima: „Kada sam se pre 48 godina, iskrcao u Kasl gardenu, imao sam u džepu svega pet centi...“ I kako dalje navodi, njegov život ne bi bio ništa drugačiji sve i da je imao 500$. Kao mladi dodseljenik bez prebijene pare u džepu, morao je da na neki način dođe do novca. Među prvim poslovima koje je obavljao bio je utovar ugla. Ali meni je mnogo interesantnija priča bila kako je do tog posla dolazio. On kaže u svojoj biografiji:

„...Kada je već postalo jasno da je traženje posla beznadežno, pala mi je na pamet jedna nova ideja. Umesto da se krećem manje-više bez cilja, da bih se ugrejao i izbliže upoznao sa prilikama u velikom gradu, počeo sam da sledim kola koja su prenosila ugalj. Čim bi ugalj bio istovaren, zazvonio bih i ponudio svoje usluge ubacivanja uglja sa pločnika u podrum. Često sam dobijao posao koji je samo stepenica ka sledećem. Pošto bih smestio ugalj u podrum i dobio svoju zaradu, često sam predlagao vlasniku podruma da bi mu trebalo bojiti i podrum i ostale prostorije. Vlasnik koga sam u međuvremenu obavestio da sam moler, bez trenutnog zaposlenja zbog ekonomske krize, često je prihvatao moju ponudu... Moj metod je bio uspešan.“

Slično zanimanje je imao i par godina kasnije kada se pripremao da upiše Kolumbija univerzitet. Da bi položio sa odličnim ocenama, kako bi obezbedio besplatno školovanje, što je za njega bilo veoma značajno, morao je da se dobro pripremi. Odlučio je da se tog leta zaposli kod čoveka koji je prodavao drva za potpalu. Kako je razmišljao u tom trenutku, a kasnije se i ispostavilo kao tačno, ovo je bila odlična vežba. Plan mu je bio sledeći, svakodnevno je učio osam sati, posle svaka dva sata testerisanja drva, kupao bi se i ronio u reci i kao rezultat, na kraju leta je bio sav u mišićima. Kako naglašava: „Ovo se pokazalo kao veoma značajno na početku moje univerzitetske karijere. Mišići i mozak su dve izvanredne stvari koje treba imati pri odlasku na koledž i za vreme dok ste u njemu“. Neverovatno je kako je još kao mlad momak, umeo veoma vešto da iskoristi lepo i korisno i "jednim udercem ubije dve muve".

Ne mogu da se ne zapitam, koliko je ljudi kod kojih je mladi Pupin radio kako bi zaradio novac da preživi i ostvari svoje snove, saznalo kasnije kakvog su „velikog uma“ imali priliku da, igrom slučaja, upoznaju. Dok posmatram, neke nove klince koji danas rade ove poslove pitam se koliko će njih jednoga dana iza sebe ostaviti velika dela i postati neki novi „Pupin“?

Život je lep, učinimo da tako i ostane. 

Čitamo se uskoro.

Snežana Ivanović,
autor priručnika „Život je lep – Uputstvo za upotrebu – Kako do posla“