Radio uživo
Aleksa Mićić, šesnaestogodišnjak iz Kragujevca, Fide-majstor, igra napadački, bez straha i niže uspehe na šahovskim turnirima, ali i na fudbalskom terenu, piše Politika.
Šah nikome ne može da škodi, može samo da pomogne. Šah je spoj nauke, umetnosti, kulture, sporta − više je od igre. Greše oni koji misle da je to dosadna razbibriga za penzionere, koja može da se nauči za dva dana. Naprotiv, to je prelepa igra u kojoj se uče životne lekcije, koja podstiče kritičko i strateško razmišljanje i razbija predrasude. To je igra u kojoj se pomeraju granice, pronalazi izlaz iz mat pozicije čak i kada se čini da je nemoguće izvojevati pobedu na 64 kvadratna polja po kojima se crni i beli pešaci, skakači, lovci, topovi, dame i kraljevi, kreću oprezno, odmerenim i promišljenim koracima, po pravilu taknuto-maknuto. Tako o šahu govori Aleksa Mićić, šesnaestogodišnjak iz Kragujevca koji je nedavno zavredeo titulu Fide-majstora Svetske šahovske federacije.
“Kako igraš šah – takav si čovek! Ja igram napadački, bez straha, takav sam i u stvarnosti – otvoren. Naučio sam da igram šah s dedom, imao sam osam ili devet godina. Kao jedanaestogodišnjak, bez ikakvih ozbiljnih priprema, nastupio sam na opštinskom takmičenju grada Kragujevca i pobedio skoro sve protivnike, koji su tada već posvećeno trenirali šah, i osvojio treće mesto. Nakon toga sam i ja počeo da treniram, došao sam kod trenera Zorana Novoselskog u „Radnički Vodovod”, šahovski klub u kojem sam i danas, ali sada treniram s Brankom Tadićem“, pojašnjava Aleksa.
Otkako je počeo da trenira šah, mnogo je brže napredovao. Uporedo s redovnim treninzima posvećeno je vežbao i kod kuće, gledao poteze i partije onlajn, čitao dostupnu literaturu o svakoj fazi igre: otvaranju, središnjici i završnici i polako se usavršavao.
“Da bi se došlo do titule Fide-majstora potrebne su godine rada, da se redovno igraju takmičarski turniri, da se iz poraza – nauči i da se ne prave iste greške. Ne znam koliko sam do sada odigrao šahovskih partija, samo na takmičarskim turnirima sigurno oko 1.000. Kad ste početnik niste ni u jednoj kategoriji, a stepenice kojima se polako ide ka profesionalnim titulama su, redom: četvrta kategorija, treća, druga, prva, pa onda postajete majstorski kandidat. Zatim sledi Fide-majstor, a nakon toga intermajstor i kao kruna velemajstor. Fide-majstora koji još nisu punoletni u Srbiji ima petnaestak, svi se družimo, stalno se srećemo na turnirima. Biti Fide-majstor sa 16 godina u Srbiji je uspeh, velika titula, dok su, recimo, u Indiji ili Rusiji šahisti tog uzrasta velemajstori“, objašnjava Aleksa.
On primećuje da u Srbiji deca, nažalost, nisu dovoljno motivisana da se posvete šahu, da se u ostale sportove ulaže mnogo više, i kao glavni problem ističe to što sav teret obezbeđivanja adekvatnih uslova za napredovanje mladih šahista pada na pleća roditelja.
“O šahu se nedovoljno govori, a uvek ima šta da se kaže. Neki potezi su veličanstveni da ne mogu da verujem očima, zbog toga ga igram. Na primer, žrtvujem pet figura i onda protivnika matiram pešakom. Ili kad sam igrao s velemajstorom Ivanom Ivaniševićem, bile su nam sve figure na tabli, a ja doslovno nisam mogao da pomerim nijednu“, ilustruje Aleksa.
Duže nego šah trenira fudbal, igra na poziciji centarfora, najisturenijeg napadača, takozvanog špica, i odličan je golgeter u ekipi starijih kadeta FK „Radnički” iz Kragujevca. Dešavalo se da mora da bira da li će igrati na šahovskom ili fudbalskom turniru. Na poslednjoj prijateljskoj utakmici pre zimske pauze u ovoj sezoni zaradio je ozbiljnu sportsku povredu − prelom kosti potkolenice. Sad miruje kod kuće, noga mu je u gipsu.
“Da gledamo dobru stranu, dok nosim gips moći ću više da se posvetim šahu, to je sreća u nesreći. Fudbal treniram od sedme godine, zato što volim. To jeste najpopularniji sport, najvažnija sporedna stvar na svetu, najveća su takmičenja, najbolji su igrači u fudbalu i on je prelep kad ga igraju majstori. Fudbal je timski sport, šah pojedinačni, a ja sam se pronašao u oba. Moji saigrači, fudbaleri, stalno zbijaju šale na moj račun jer igram šah, kao „Šta igraš to dosadno za dede?” Šahisti uzvraćaju istom merom, pa zbog uvreženog mišljenja da fudbaleri nisu baš najpametniji, kažu „Šta trčiš za tom loptom?”, smeje se i priča Aleksa.
On je sada u trećem razredu Prve kragujevačke gimnazije. Budući da je uspešan sportista i na fudbalskom terenu i na šahovskoj tabli i da će već naredne školske godine biti maturant nametnulo se pitanje da li planira da nastavi obrazovanje na sportskoj akademiji ili na prirodno-matematičkom fakultetu.
“Moj omiljeni školski predmet je istorija i najbliže sam odluci da studiram prava. Moja generacija prva je koja bi trebalo da polaže državnu maturu, ali se iskreno nadam da će to ponovo biti odloženo“, ističe Aleksa.
Izvor: Politika
