Marko Drašković: Najluđa trojka izlet među zvezde, porodica i posao mirna luka

Kragujevčanin Marko Drašković je ekonomista koji se ipak proslavio košem postignutim za Radnički 1950, prozvanim najluđom trojkom koju smo videli u skorije vreme. Otac je dvogodišnjeg Nikole i Brankicin suprug.

Košarku trenira od 1995. godine i uvek je bio zaljubljen u taj sport. Ipak ga ne sagledava idelaistički već vidi da ima i svojih dobrih i loših strana. Marko kaže da se između košarke, odnosno ponašanja na terenu, i života može staviti znak jednakosti - ako si kao igrač borac koji se ne predaje, takav ćeš biti i u svakodnevnom životu. Funkcionisanje u grupi smatra izvorom vrlina, tim utiče na način ponašanja, sagledavanja stvari, uči te da nisi sam, ali da si i ti jednako važan drugima da se ni oni ne bi tako osećali...

Marko je igrao u kragujevačkim klubovima, Prokuplju, a par meseci i u Slovačkoj. Učestvovao je i na košarkaškom Univerzitetskom Evropskom prvenstvu 2007. godine kada je osvojio bronzu. Ipak, rešio je da upiše fakultet, jer od košarke, kao i generalno od sporta u Srbiji, ne može da se živi, izuzev malobrojnih vrhunskih pojedinaca. Bilo mu je teško da bude jednako posvećen učenju i košarci, a kako mu je, iz praktičnih razloga, prioritet bio fakultet, morao je da se povuče sa terena. Svojevremeno je sa drugovima osnovao Košarkaški klub KG Student, vratio se igranju, ali je definitivno prekinuo 2011. godine. U međuvremenu je završio fakultet i zaposlio se u Gradskoj stambenoj agenciji kao stručni saradnik za ekonomske poslove.

Košarkašku loptu nije uzimao u ruke par godina, a onda je obukao dres Radničkog 1950 i vratio se na parket kao tridesetogodišnjak, sa kondicijom koju je održavao rekreativnim igranjem fudbala, ali naravno da nije bio kao nekad. Međutim, neke stvari u nama ne briše ni vreme, ni udaljavanje od njih, pa je tako sada u obruč ušla ona trojka koju je uvežbavao još od klinačkih dana. Na utakmici protiv Jagodine u Kragujevčanima nikako da prevlada pobednički duh, a onda je kapiten Drašković na dve sekunde do kraja treće četvrtine ubacio u obruč loptu koju niko nije mogao ni da zamisli u košu. Bacio se za loptom koja je krenula ka autu, na neverovatan način je uspeo da je stigne, uputi ka košu i ubaci trojku. Ekipa je povela s pola koša razlike prvi put na tom meču, a atmosfera koju je probudio ovaj pogodak dala je gas za pobedu Radničkog. Ovaj koš obišao je svet, sportski portali brzo su izbacili video i Markov podvig nahvalili, opisujući trojku najluđom koju smo skorije videli, nestvarnom, a u duhu šale koja je u tom trenutku kružila internetom usledilo je i čuveno "spavaš li mirno Stef Kari"? "Može Stef Kari da ubada iz tunela, sa pola, preko sto ruku, ali sve to izgleda 'soft' u poređenju sa ovim Draškovim horogom van balansa sa zvukom sirene", napisali su novinari portala sportske.net, a snimak je zapalio brojne sajtove. Marku su planule notifikacije na društvenim mrežama, poruke su stizale sa svih kontinenata, čestitali su poznanici, javljali se iskreno oduševljeni poštovaoci košarke... U svom okruženju par dana Marko je bio zvezda, samo su ga za to pitali, ali se ubrzo sve i vratilo u normalu. On objašnjava da za ovaj koš sada nije ni vežbao, već da je to verovatno bio rezultat nekadašnjeg, višegodišnjeg truda, jer je uvek voleo da provodi sate šutirajući iz najrazličitijih uglova, poza, svi su ga po tome znali, a sada se, očigledno, isplatilo.

Kao nekada s fakultetom, tako je i danas Marku teško da uklopi košarku sa drugim obavezama, poslom, posvećenošću porodici. Slobodnog vremena gotovo da i nema, svaki trenutak kad nije u kancelariji ili na parketu provodi sa detetom, a mališani, koje uglavnom i imaju svi prijatelji, u centru su paženje, pa su se i druženja svela na porodična okupljanja. Ponekad se izorganizuje neko druženje van toga, a retko kad ćete Marka sresti u nekom noćnom provodu, eventualno kad se slavi neki uspeh kluba. Kad nema obaveza vezanih za košarku, onda je među golovima, s uživanjem je aktivni rekreativac u fudbalu. Lepo vreme porodicu Drašković iz Erdoglije začas "izvuče" u Šumarice gde dete može bezbrižno da se rastrči, prošetaju do šumaričkog i jezera na Bubnju, gde vole i da popiju piće... Izgleda da našem sagovorniku u Kragujevcu nedostaje voda, jer kaže da je uvek zamišljao kako bi bilo lepo kada bi grad imao reku s uređenim kejom. Kako se na ovo ipak ne može uticati, od onog što je u našoj moći priželjkuje da se grad predstavi kao turistički atraktivnija destinacija koja bi ponosno pokazala sve simbole koji su je činili prvom prestonicom.