Radio uživo
Marko Pavlović je profesor fiskulture, zaposlen u Sportskom centru Park, sa jednogodišnjim iskustvom rada u školi i više godina provedenih u Sportskom centru Mladost. Uz to, dodatno radi i kao individualni trener i vodi Klub ekstremnih sportova Kragujevac, koji je gledano po rezultatima najuspešniji u državi. Takmiči se i osvaja nagrade lično ili kao mentor onima koji odličja stiču, pa je neko za koga se u pravom smislu može reći da je "ceo život u sportu", ili kako i sam naglašava - sport je njegov život.
Počeo je kao mali atletičar, planinskim biciklizmom se bavi već 16 godina, visinskim skokovima 11, a triatlonom 8. Savršenim ih za Marka čine kombinacija aerobne izdržljivosti, adrenalina i lepe prorode kroz koju zbog ovih sportova prolazi. Sinteza plivanja, biciklizma i trčanja triatlon, po Markovom mišljenju, čine najzdravijim sportom, ali koji istovremeno zahteva i mnogo odricanja i svakodnevnog napornog treniranja. Zato i sam prolazak kroz cilj mnogo govori o čoveku, pa je u svetu praksa i da se takvi uspesi navode u CV-ju kao dokazi upornosti, doslednosti, vrednoće i zdravog načina života. Ulogu ima i u održavanju pobratimskog odnosa gradova Mostara i Kragujevca, od kada se 2004. godine odvezao biciklom u Mostar i uključio u rad sa osobama sa invaliditetom kao deo ekipe koja je pokrenula parabiciklizam u Srbiji. Kao gost na finalu čuvenih skokova u vodu u Mostaru, osetio je želju da se i sam u tome oproba i 2006. godine počeo da se takmiči. Medalje koje je osvajao bilo bi nepraktično pobrojati ponaosob, jer ih je mnogo u svim disciplinama kojima se bavi, na državnom i međunarodnom nivou, bilo ličnim učešćem ili kao trener odlikovanim sportistima.
Svaki Markov dan podrazumeva neizostavnu posvećenost treninzima i poslu, kako u SC Park, tako i dodatnom, držeći individualne treninge kao nephodnu dopunu kućnog budžeta. Vikendima ide na takmičenja i trke, pa Marko priznaje da bi se moglo reći da vreme koje provodi s porodicom pomalo trpi. Ima sreću da su mu deca sportskog duha, prvaci države u svojim uzrasnim karegorijama, a tata im je i trener, pa je spojio uloge i pronašao način za zajedničke aktivnosti. Smatra privilegijom priliku da za godinu dana proputuje po 50.000 kilometara. Za izlaske nema mnogo vremena, ponekad se oni podrazumevaju zbog posla, a, uprkos velikom fizičkom naporu, baterije ipak puni kroz sve adrenalisneke sportove kojima se bavi. Kako uz njih neizostavno dolazi epitet "opasni", Marko oseća odgovornost da kad god može objasni filozofiju ovakvih sportova. Imao je nesreću da nedavno, pred svojim očima, gleda kako Drina odnosi u smrt njegovog prijatelja, skakača iz Slovenije Andreja Beuca i da je nemoćan, kao i svi ostali koji su to posmarali, da bilo šta uradi. Zato je, kaže Marko, važno da se napravi razlika kako se ulazi u ekstremne, a kkao u sportove koji to nisu, da se u njih ne "uleće", da nije cilj da svako dete koje poželi da ih trenira odmah dobije priliku da se bavi "vratolomijama", već da se do psiho-fizičke usklađenosti i spremnosti mora doći postepeno, dugotrajnim radom, korak po korak, dok se ne steknu svest i veština da se oseti trenutak kada adrenalin preti da nekog povuče u nepromišljene situacije.
Svi ljudi koje voli i život kakvim ovde živi razlog su da kaže da Kragujevac, svoj rodni grad, nikad ne bi napustio, nema tih para. Imao je ponude da ode, ali je, boraveći nakratko u nekim uređenim zemljama "iz snova", video da često više novca znači i manje sreće, manje vremena za ljude i stvari koje voliš. Ponude za život i rad huljadama kilometara odavde nije mogao da prihvati, jer tamo negde možda bi imao ogroman stan, sigurnost, visok životni standard, ali ne bi imao vremena za sitnice kojima razbijamo kolotečinu svakodnevnice, koje daju začin životu, dolazio bi tek jednom u par godina da vidi drage ljude. Na pragu četrdesete, za sebe kaže da je privilegovan što je u punoj snazi da maksimalno uživa u stvarima koje voli da radi i što je, uklopivši rad i malo sreće, stavio znak jednakosti između snova i jave.
