Radio uživo
Kragujevčanin Nemanja Pejčinović je kao petnaestogodišnjak otišao iz rodnog grada sledeći svoje snove da zaigra fudbal za neke od evropskih prvoligaša. Kako još od tada živi sam, odvojen od porodice i najbližih prijatelja, naučio je da pobedi nostalgiju, pa mu ponekad nedostaje još jedino mamina kuhinja. Kragujevac ipak nije zaboravio, a srećan je što zbog direktnih vazdušnih linija sada mnogo češće dolazi nego ranije.
Iz kragujevačkog Radničkog je otišao da kao kapiten brani boje Rada, a zatim i Crvene zvezde. Nastupao je za nemačkog prvoligaša Hertu, da bi se četiri godine zadržao u francuskoj Nici. Ipak, kako kaže, najveći komfor i bliskost pronašao je u Moskvi gde trenutno igra za Lokomotivu sa kojom ima četvorogodišnji ugovor. "Odgovara mi ruski mentalitet, pravoslavci su, bliskiji su mi nego zapadnjaci sa kojima sam proveo pet godina", objašnjava Pejčinović. Iako je u sunčanoj Nici svaki slobodan trenutak koristio da obilazi obalu i uživa na plažama, veću toplinu ipak je pronašao u Moskvi, ali pre svega zbog srdačnih ljudi koji su ga lepo dočekali i uspeli da mu pruže osećaj da se u tom gradu oseća baš kao da je kod kuće. Nemanja kaže da u Ruskoj prestonici ima dosta naših ljudi, a vreme provodi sa klupskim kolegama Petrom Škuletićem i Vedranom Ćorlukom, kao i sa Zoranom Tošićem.
Jutarnji treninzi i pripreme za mečeve ponekad traju i po 6 sati, pa Nemanji najviše prija da vreme nakon toga provodi u klupskom hotelu, takozvanoj "bazi", gde ima sve najbolje uslove za odmor i rekreaciju. "Igranje fudbala u Lokomotivi je uživanje, klub funkcioniše tako dobro da je igračima jedina briga teren, sve ostalo nam je obezbeđeno i podređeno našim potrebama", objašnjava fudbaler i ne krije da bi voleo da se u ruskoj prestonici zadrži što duže. U "bazi" deo vremena provodi na internetu, na skajpu sa porodicom i prijateljima, a nezaobilazna zabava su kuglanje, bilijar, streljana i gledanje filmova. U potraži je za profesorom sa kojim bi radio individualne tai či treninge, čime je voleo da se bavi dok je živeo u Nici. Zbog karantina Moskvu nije mnogo obilazio, izuzev Parka pobede i Crvenog trga, a uglavnom istražuje moskovske restorane. Pejčinović kaže da mladi Moskovljani slušaju isključivo popularnu stranu muziku, ali da se on ponekad pobrine za to da se "bazom" prolome i srpski hitovi.
Kada nekome treba da objasni odakle je, Pejčinović kaže da dolazi is srca Srbije, iz kraja prelepog zelenila i bogate istorije. Uvek, kako kaže, ponosno ističe po čemu je sve njegov grad bio prvi u Srbiji. Ne planira striktno gde će nakon okončanja karijere nastaviti da živi. U svakom slučaju ima u planu da ostane u fudbalu, pokušaće da na domaće talentovane igrače prenese svoje iskustvo i da im pomogne da i oni zaigraju vrhunski evropski fudbal. Zadovoljan je činjenicom da među Rusima, koji ne mare mnogo za ovaj sport, fudbal postaje sve popularniji i da se nivo igre podiže iz godine u godinu. S druge strane, srpsku fudbal mu je tužan. "Dosta je interesnih sfera, mnogi ljudi su u fudbalu, ali ne zbog fudbala. U našoj zemlji ovaj sport je uništen. Svetlo na kraju tunela vidim, ali ne znam da li je ono udaljeno nekoliko kilometara ili hiljadama njih", zaključuje Pejčinović.
*Razgovor urađen decembra 2015.
