Radio uživo
Bivši je bokser, sada trener i osnivač BK Lukač, čaršijanac, lokalpatriota kome je porodica iznad svega, a grad voli više od sebe... U ringu je bio vitez, a "ćale" je ne samo svojoj, nego i svoj deci koju uči plemenitoj veštini.
Sticajem okolnosti rođen je u Prištini i nikada to nije krio, ali bi se užasno uvredio kada bi mu neko rekao da nije Šumadinac i Kragujevčanin. U grad je došao sa četiri godine, a, kako kaže, uz kuma Velju je najstariji Aerodromac. Pamti da je naselje kojim se ponosi, kada ga je otac doveo na plac, bilo samo poljana i da mu je više ličilo na selo nego na grad. Bez Kragujevca ne može, voli ga, kaže, kao sebe, a možda i više, dušu bi dao za njega i svi koji ga znaju nezaobilazno mu priznaju epitet velikog lokalpatriote. Velja je prvi čovek kojeg je ovde upoznao još pre 54 godine, postao je njegov najbolji prijatelj i kum sa kojim se nikad nije zamerio, i sa ostalim prijateljima i familijom, daje gradu "ono nešto" što Lukača za ovo tlo neraskidivo veže. Iznad svega mu je porodica, tu je, kaže, kao Italijan, suprug je, otac troje dece i odnedavno deda.
Kragujevac se nekad prepoznavao po Zastavi i po boksu, a Lukač pamti "zlatno doba" ovog sporta kada je stadion bio krcat navijačima, a hala pretesna. Njegov otac bio je među najvatrenijima, seća se Lukač koji je sa njim odlazio na mečeve od malih nogu i razvio ljubav prema boksu. Ta vatrena atmosfera ga je privlačila, pa je kao dvanaestogodišnjak "pao u ruke" borcima koje je gledao, čuvenim trenerima Stevanu Ljubomiroviću i Dragoslavu Jakovljeviću Babei, u čiju čast BK Lukač sada organizuje memorijalni turnir. Svrstavali su ga među najveće talente, ali priznaje da je mogao da postigne mnogo više da asfalt nije bivao preči od sale za vežbanje, a izlasci ispred treniranja. Sa ovom pameću ni svetska medalja ne bi mu bila daleko od ruku, veruje Lukač. Uprkos tome, u vreme kada se odličja nisu dobijala tek tako i morao si da budeš zaista dobar da bi uopšte dobio poziv organizatora da učestvuješ, između ostalog bio je pionirski prvak Jugoslavije, više puta juniorski i seniorski državni prvak, mladi reprezentativac, učesnik balkanskih prvenstava i brojnih internacionalnih prestižnih turnira poput čuvenog u tadašnjem Lenjingradu.
Ljubitelji boksa ne nazivaju ga slučajno plemenitom veštinom, kaže Lukač, jer su borci u ringu poput vitezova u dvoboju časti. "Malo sportske, pozitivne treme ima na početku, do gonga, posle sve nestaje i vidiš samo protivnika naspram sebe. Već u prvom kontaktu, kad pružim ruku, znam kakav će meč i ishod biti, uvek sam mogao da da predosetim. I kad izgubim, nikad nisam bio neprijatelj protivniku, a tvrdim i da među bokserima, više nego u bilo kom sportu, ima pravih prijateljstava, a na kraju meča zagrljaj je iskren", priča Lukač.
Sem njegove dece, mnogo je onih koji ga oslovljavaju sa "ćale", to su, kako kaže, njegovi sinovi, tigrovi, orlovi koje je naučio da drže gard. U trenerski posao nije ušao planski, nagovorio ga je sin Nemanja kada je poželeo da i on sam pravi rezultate. Doveo ga je do reprezentacije i prvaka države, a žali što se tu zaustavio razočaran u odnos rukovodilaca Bokserskog saveza prema njemu, odnosno, što je izostavljen sa spisaka za svetsko prvenstvo iako je u svojoj kategoriji bio najbolji. Lukač kaže da ne odustaje u ubeđivanjima da ga sada vrati u ring i u napad na rezultate. Bio je trener u Radničkom, a onda ga je sin ubedio da 2014. godine osnuju svoj BK Lukač. Priznaje da mu možda to i nije pametno u ovim godinama, trebalo je da se desi pre dvadesetak, ali boks mu je u krvi i tome je potpuno predan. Mnogo je para, kaže, potrošio na boks, ali treninge ni po koju cenu ne naplaćuje, niti borci plaćaju opremu, putovanja na pripreme i turnire. Odmah po osnivanju u klub su stigle titule. Vicešampionsku u velter kategoriji doneo je Lazar Stanojević, a njegov brat Nikola istu titulu osvojio je u lakoj. Već sledeće godina obojica su postali šampioni države, dok je Lazar i učesnik prvenstva Evrope. Sada u klubu Lukač ima dobru garnituru, tu je, između ostalih, mladi reprezentativac Srbije u kategoriji do 64 kilograma, Novica Jovanović, i četrnaestogodišnjak Nikola Perović koji na 10 mečeva beleži isto toliko pobeda. Nije lako biti trener, kaže Lukač, jer imaš odgovornost, moraš da znaš kada i koliko koga smeš da forsiraš. Sve radi po programu najškolovanijeg trenera svih vremena, doktora boksa Mimčila Savića i smatra da zbog takvog pristupa njegovi borci dolaze do dobrih rezultata. Bezgraničnu podršku u svakom pogledu Lukaču daju Pavle i Božidar Damnjanović, prijatelji koji su mu ustupili salu za treninge i kompletnu opremu u kući da koristi kao da je njegovo. "Sinovi" moraju da vode računa da ne zakažu u školi, treninge im prilagođava u odnosu na raspored časova kako ne bi imali izgovor da beže iz škole. Uči ih, kaže, ne da se tuku, nego da se plemenito bore, da sve što umeju pokažu u ringu, a ne na ulici. Uvek žele da budu najbolji, najjači, najlepši, a da bi se pred pritivnicima pojavili baš takvi, trener ih uvek podseća da "što je teže na treningu, lakše će biti u ringu". Lukač ih uči da u trenucima krize tokom meča, kad je teško, ne smetnu s uma da je i protivniku isto toliko teško, samo je pitanje ko pobedu želi više.
Od boksa čak ni "ono" doba nije moglo da se živi pa je Lukač svojevremeno otvorio svoj autoservis, a seća se da je jedno vreme imao "strašnu" ekipu za mali fudbal koja je redovno osvajala turnire. Ako zasednete sa njim čućete mnogo čaršijskih priča, anegdota koje se sada prepričavaju kao legende, mogao bi da vam priča o čuvenim Kragujevčanima za koje se uvek pitalo uzduž i popreko. Danas, kaže, nema mnogo tih starih čaršijanaca, pa mu je uvek puno srce kad sretne nekg iz stare garde. Nekad su se, seća se Lukač, obavezno okupljali u Bahusu koji je bio žila kucavica gradskog života i pamti taj prostor još iz vremena pre otvaranja. Mimo svega, poznato je i da su mu hobi ptice, i kaže da je srećan kad izvodi svoje štigliće, cezlane, kanarince, voli da im posveti neke trenutke koje izdvoji samo za sebe.
