Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji - Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Pakovanje stvari i naručivanje taksija znači polazak na novu destinaciju, iako je Kuta sa svojim izletima vrhunska ipak je u maloj senci sledeće, mističnog Ubuda. Tajanstveni hinduistički grad koji je upisan u raspored svakoga turiste koji zakorači u Indoneziju. Na Baliju faktički nema lokalnog transporta između mesra, tj postoji ali su redovi vožnje tajanstveni a cene karti približne iznajmljivanju taksija, tako da za neku malu razliku dobinete komfort prevoza od jednog do drugog hotela. Usput svratismo u imigracioni ofis da predamo za produžetak vize, imamo je na 30 dana a ostajemo 33, ali mi neki dečkić iz imigracije objasni da produžetak možemo tražiti samo 15 dana pred istek vize i da to možemo učiniti na Gili ostrvu koje je poslednja tačka našeg putovanja. Nastavismo ka Ubudu kroz predgrađa Denpasara i prelepe prirode Baliju, koju zayeni ulazak u grad, ulazak kakav priliči jednom mističnom gradu. Ogromni drvoredi i krivudavi put koji ka skrivenoj bajci na njegovom kraju. Taksi nas ostavi ispred našeg "hotela" sa bazenom, koji je sve osim hotela. Dočeka nas gazdarica na kraju dvorišta u kome živi nekoliko porodica koje se razvukle po njemu. Kakav jedinstven prizor. A bazen, ludilo, poslednji put očišćen verovatno u prošlom veku. Ostavismo stvari na nekoj terasici, koja glumi recepciju, i odmah u booking da tražimo novi. Obiđosmo još dva tri ali sve baš loše. Ponovo u taksi i u neki koji je izgledao top na slikama, ali opet promašaj. Na kraju snage i živaca, iz Anis Villasa koji je bio pun poslaše nas u Abangan bungalows koji su bili baš to što smo tražili. Skrivena oaza u centru grada.
Napokon vrhunski bungalov sa prelepom sobom, izlogom umesto prozora i terasom od koje zastaje dah. Pun pogodak. Raspakovasmo se, malo iskulirasmo i pravac u šetnju, mada ga prošetasmo i dok smo tražili hotel.
Malo prelepo mesto ostavlja bez daha, grad muzej Ubud. Bukvalno gde god se okreneš imaš šta da vidiš, svuda su hinduistički hramovi koji sakriveni od glavne ukice, ali sa kapijama na njoj su neverovatni. Svaki zaokuplja takvu pažnju a ipak tera da ideš dalje jer iza svakoga ugla čeka novo iznenađenje. Svuda su restorani, prodavnice sa robom u kojoj bi sav asortiman kupio, bilo to da li su sa suvenirima ili garderobom. Sve prešareno sve prelepo. Ulična vreva je ono što ga čini posebnim, na tako malom mestu toliko različitih nacija, toliko različitih jezika, kao da je u toku Olimpijada. Malo ulične hrane, malo sokova, daje snagu za besciljno tumaranje gradom. U nekom magnovenju, iščuđenju nas dočeka sumrak na ulici. A tek onda, kada se upališe pritajena svetla, baklje, na hramovima, Ubud nam pokaza ono pravo mistično lice. Kako samo tajanstveno izgleda noću, ne možeš da staneš a više ne možeš ni da ideš, premor je jak tako da krenusmo da nađemo neki restorančić da večeramo. E tu shvatismo da nam Ubud uzvrati ljubav koju mu pokazasmo. Mali roštilj na ulici i neka kao kiosk kujnica sa dva stola nas privuče. Svratismo da uzmemo nešto kad nam objasniše da je pravi restoran unutra u dvorištu. Prođosmo kroz mali prolaz a unutea raj, ali bukvalno, ogromno dvorište prepuno drveća i stočića po njemu. Warung Makan Bu Rus. Sve prepuno ali nas smestiše uspod jednog trema gde je mali stočić za sedenje na jastučićima. Uh kako ovo leči od svog hodanja danas. Njihovi prelepi ceđeni sokovi, fenomenalne supe i specijaliteti sa pirinčom, hrana Bogova. Kakvo uživanje i sređivanje prvih utisaka. Jedva se dovukosmo do Abangana, gde zadnjim naporom pod tuš i u carstvo snova magičnog grada.
Prelepa toplina na licu mi otvara oči, sunčevi zraci koji paraju izlog od našeg bungalova me bude i najavljuju početak novih avantura kroz magične delove Balija. Kako je moćan osećaj sedenja na terasi, umiven zracima izlazećeĝ sunca, dok ti serviraju lokalni doručak. Jeza po celom telu. Ubud, energetsko polje koji puni svaki delić aure koju život ošteti.
Spremismo se, iznajmi smo motorče iz petog pokušaja jer smo krupni za njihove motorčiće, koje je ovde osnovni način prevoza i pravac u danas predviđene avanture. A cena motora 5 evra. Smešno.
Prva i najbliža je Sacred Monkey Forest, džungla kojom vladaju majmuni u samom centru grada, tj na obodu centra. Malo kasnimo, već ima turista ali parkirasmo motor i pravac ka ulazu. Karta nešto ne bi jeftina pa moraše da se upotrebi stari dobri način ulaska. Prođosmo, naravno, i krenusmo da lutamo obeleženim stazama, jer svako skretanje sa njih znači "upad" na teritoriju majmuna, što se nikako ne preporučuje. Prelepo je šetati se bukvalno prašumom koja je prepuna hramovima. Svu tu mističnost pojačava bezbroj majmuna koji samo gledaju šta će da ti drpe. Popesmo se do najvećeg svetilišta, sa ogromnom nadkrivenom terasom za molitvu. Tu te navlače na selfi sa pripitomljenim majmunima al nije to to, veći adrenalin je da pustiš divljeg da ti sedne na rame. Tu neke klinke se odvažile i taman kad dođe red na mene rasteraše ih čuvari. Uh kako je lepo šetati se stazama majmunske šume, uh kako telo podrhtava od neverovatnih prizora. Samo za nju treba ceo dan, ali put zove.
Nazad na motorić i pravac ka Tegenungan waterfalls. Tek sad videsmo koliki je Ubud, tj koliko su lepa mala naselja kroz prolazimo, naselja bez turista, gde upoznajemo ono pravo, ono njegovo najlepše lice. Prođosmo i kroz nekoliko seoceta koja te teraju da se ceo dan voziš kroz njih i upijaš njihovu lepotu. Najzad stigosmo do čuvenog vodopada gde isto treba karta. 2 evra po čoveku, al sad primenjivanje taktike više spada u tabavan nego interesni deo.
Na ukazu plato za slikanje sa vodopadom u dalekoj pozadini. To je za one koji ne mogu jedno 300 stepenica nizbrdo. Malo dalje od platoa, takođe sa desne strane je ogromna, od pruća, kao neka ljuljaška, uspravno gnezdo gde se isto mogu napraviti top slike. Ljubica odustaje ali pzstolov u meni bi i na kraj sveta, i u najveći rudnik, najveću rupu ako treba da bi gvirno. Tako da krenoh sam nizbrdo. Boga mi ubiše noge dok siđoh a za nazad ne smem ni da pomislim. Vodopad je prelep i pored nhega mnogo mesta za slikanje, te srce od pruća, te neka ljuljaška, te...uglavnom, kad sam već tu aj malo i da se umočim. Pri povratku svratih u jedan bar sa bazenom, D Ayodya, čudo, ali baš čudo. Vrhunska muzika, pogled sa bazena na vodopad. Auuuuu kakvo mesto. Naravno treba rezervacija al se promuva. Baš baš carski urađeno. Nazad uz stepenice, čini mi se još mali pa do neba dođo. Srce u petama. Uhvati malo vazduha i pravac na motor. Mora se dalje, ka pirinčanim poljima, čuvenim Tegalalang rice terrace.
Danas je moto dan tako da ponovo jezdimo motorom ka čuvenim terasama, ali sa jednim svraćanjem u Bali swing, tj mesto sa prelepim pogledom u jednom prezelom "kanjonu", bolje rečeno dolinici između dva brda sa rekom, gde su na jednom brdu napravili atrakciju, ogromne ljuljaške, one prave, konopac i daska na kojima te zaljuljaju i ti imaš osećaj da letiš. Usput malo i atrakcije za lokalce pošto sam obukao ženski donji deo pa umiru od smeha kad me vide. Da ne ponavljam ali put ka tim brdima je fascinantan, tako da ne znaš šta je bolje, turističke atrakcije ili put do njih. Stigosmo na odredište kad ono pravi fazon za otimanje kinte turistima, 40 evrića a ništa specijalno. Odgledasmo sve šta ima i pravac na terase.
Ljubici se smuči od silne vožnje, naravno ni ja nešto nisam vičan sa motorom, tako da zastadosmo baš pored Alas Harum Bali resorta. Kad nas vide čovek koji drži neku tezgicu za turiste da joj nije dobro skoči kao da smo mu najrođeniji, donese vode, bananu, izgibe oko nas. A oko njega dva sina, uboga sirotinja. Kakva scena, da se najježiš. Preljubazan narod, predobar, narod u veri, u Bogu.
Dirnuše nas baš, baš u srce. Ostavismo deci neki keks što smo imali i cigare njemu.
Stigosmo do terasa, parkirasmo motor i pravac u šetnju. Ponovo ista priča sa mestima za slikanje. Neko srce, neka terasica sa pogledom i tako. Lepo ali ne baš ono da ubija, ali lepo
Nastavismo dalje ka najbitnijoj atrakciji, hramu Tirta Empul, koji se nalazi blizu grada Tampaksiringa. Ponovo vožnja kroz prelepe delove Balija i stigosmo taman pred kraj, tj sat i po pre zatvaranja. Parking, po karte, ovde platismo i pravac u hram.
Smešten u selu Manukaia u centralnom delu Balija, ovaj prelepi hramski kompleks je ujedno i sveti planinski izvor, nacionalno kulturno nasleđe koje služi kao legendarno okruženje tradicionalne priče o dobru protiv zla. Tirta Empul, što znači „izvor svete vode“, zapravo je naziv izvora vode koji se nalazi unutar hrama i koji hindusi koriste za pročišćavanje duše i tela.
Hram Tirta Empul je osnovan 962. godine nove ere tokom dinastije Varmadeva (10.-14. vek) i posvećen je Višnuu, drugom hinduističkom božjem imenu za vrhovnu svest Narajanu. Na brdu sa pogledom na hram, sagrađena je moderna vila za posetu predsednika Sukarna 1954 godine. Izvor je praktično izvor reke Pakerisan. Hram je podeljen na tri dela: Jaba Pura (prednje dvorište), Jaba Tengah (centralno dvorište) i Jeroan (unutrašnje dvorište).
Čim uđosmo u kompleks hrama put nas odvede ka mestu za molitvu ali prvo moramo da se presvučemo u tradicionalnu hinduističku odeću sa kojom možemo da hodamo po hramu a i da dođemo do mesta za presvlačenje da bi, ulaskom u bazene sa tuševima, „pročistili dušu i telo“. Pravac kabine gde se presvukoh i onda moram da kupim neke hinduistički paketić sa cvećem i stavim na sto, kleknem ispred njega i sačekam da me obaje njihov sveštenik. I više nego zanimljivo iskustvo. Čim me „obaja“ krenuh ka delu Jaba Tengah koji sadrži 2 bazena sa 30 tuševa koji su nazvani: Pengelukatan, Pebersihan i Sudamala dan Pancuran Cetik. Bazeni puni pa malo sačekah na red i zakorači u prvi. Hladna voda uši otpadaju, nije ni čudo da „pročišćava“. Gledam šta ostali rade pa tako i ja. Dođem ispred tuša, pomolim se i onda glavu pod ledenu vodu i malo zaranjanje. AUUU bato al je ovo hladno, samo da ne navučem neku žešću upalu, ali realno to je nemoguće na ovakvim mestima. Sve su to sveta mesta i adrenalin je jak, tako da poslke 2-3 tuša više ne osećam hladnoću. Pored mene neki rus pa se slatko ispričasmo dok završismo ceo ciklus. Šprint na presvlačenje da se malo ugrejem. Već pada noć pa užurbano krećemo nazad ali sa još jednom stanicom do Abangan bungalova, Alas Harum Bali resorta. Stigosmo kad i oni pred zatvaranje. Upadamo malo ko indijanci ali je specifičnost kompleksa prodavnica prave luvak kafe, koja je najpoznatija na svetu.
Mala životinja luvak, je težine od 1 do 15 kg i liči na lasicu, dužina tela varira od 30 cm do 1 metra. Liuvak pokazuju aktivnost predominantno noću. Često životinja Luvak je cilj lovaca koji osim njegovog krzna, koje je skupoceno, koriste i meso jer je jestivo. Luvak životinja u svom meniju ima i zrna kafe. Luvak jede kafu u količinama koje ne može da svari. Nakon gutanje zrna kafe u telu liuvaka se dešava fermentacija jer oni ne mogu da je svare već je izbacuju, a ta fermentacija utiče na ukus zrna. Zrna se prikupljaju, i temeljno čiste od Luvak balege. Nakon toga, zrna kafe se suše na suncu a nakon toga prže. Zato je Luvak kafa jedinstvenog ukusa i naravno preskupa.
Kompleks je savrtšen, vrhunski restoran sa kompleksom bazena, za koje moratze imati rezervaciju a najjeftinija je oko 50 evra. Međutim mi smo kasnili pa možemo samo da se prošetamo celim kompleksom i naravno da uživamo u kafi. Prvo šetnja kroz kompleks koji osim ture na kojoj pokazuju celokupni proces proizvodnje kafe nudi i druge sadržaje, zip lajn, swinga na prelepim ljuljaškama, šetnje preko drvenog visećeg mosta i još što šta. Nakon šetnje sledi nagrada ispijanje luvak kafe. Jedna kafa je 10 evra i ono, sve je to prelepa priča, prelep ambijent i naravno i kafa bude prelepa. Kupismo jednu malu teglicu sa kafom, koja košta 30 evra, a daj Bože da može da se napravi 5 kafa od nje, ali jednom si na Baliju, jednom u centru proizvodnje luvak kafe tako da to je to.
Put do Ubuda je po mraku i po putevima kojima bi se namučili i bolji bajkeri od mene, ali se nekako vratismo uz nekoliko kritičnih situacija. kritičnih ali ne toliko koliko večera u Warung Makan Bu Rus ne može da zaleči. Eh kad bih mogao samo opisati kakav je osečaj sedeti i večerati u ovom restoranu. Bukvalno totalni restart za nove avanture koje nas sutra čekaju.
