Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji - Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Ubedljivo najkomforniji način prevoza je voz, u suštini avionom stigneš brže ali voz je vrh zato što imaš nesta mnogo više nego u busu ili avionu, možeš da protežeš noge kad god hoćeš i njbitnije prolazi kroz predele koje ne možeš videti sa puteva jer su ipak putevi uvek naseljeni. Indonezija je prelepa, bujna vegetacija ostavlja bez daha, zelenilo je na sve strane, a i kako nebi kad skoro svaki dan malo padne a za vreme monsuna nalije je da ne može tri godine da potroši. Preovlađuju impozantna pirinčana polja koja se pružaju u nedogled, istačkana malim žutim šeširima radnika koji ij obrađuju. Svaki kutak je iskorišćen. Izuzetno mrljiv narod, a kako i ne bi kad je sirotinja. Sirotinja kojom su je napravili razni kolonizatori besomučna kradeći njihove prirodne resurse i iskorišćavajući ih zarad svoje pohlepe. Uvek, ali uvek se zapitam kako li je, kao narod živeti sa takvim bremenom na leđima? A onda shvatiš da je to isuviše prosto, dokle god primaš dobru platu i živiš da zadovoljiš većinu svojih nerealnih potreba ne zanima te da li neko, od koga se uzima za to tvoje, uopšte može da živi i preživi bez toga što si mu ti oteo. Gledajući indonežane, odavno nisam video sretniji narod sa manjim potrebama, što bi rekli "šaka pirinča i mesto za spavanje".
Sa stanice ponovo grab do našeg novog hotela Puri Pangerang. Top hotelčić sa bazančetom, mada daleko od onoga u čemu smo bili do sada, ali veoma čisto i na dobroj poziciji. Već je kadno popodne tako da rešismo da odemo do čuvene ulice Maliboro da vidimo šta je to čini tako specifičnom da se svuda pominje.
Kao jedini indonežanski kraljevski grad kojim još uvek vlada monarhija, Džogdžakarta se smatra važnim centrom klasične javanske likovne umetnosti i kulture kao što su balet, batik tekstil, drama, književnost, muzika, poezija, srebrni rad, vizuelna umetnost i vajang lutkarstvo. Poznata je i kao centar indonežanskog obrazovanja, Džogdžakarta je dom brojnoj studentskoj populaciji i desetinama škola i univerziteta, uključujući Univerzitet Gadjah Mada, najveći institut visokog obrazovanja u zemlji i jedan od njenih najprestižnijih.
Džogdžakarta je glavni grad sultanata Džogdžakarta i služila je kao glavni grad Indonezije od 1946. do 1948. Ima oko 375 000 stanovnika.
Džogdžakarta je dobila ime po indijskom gradu Ajodja, rodnom mestu istoimenog heroja Rame iz epa Ramajana. Iogia znači "prikladan, a karta znači "prosperitetan, što bi dalo „grad koji je spreman za prosperitet“. Top ime.
Posle 20min hoda i jedne koka kole stigosmo u tu naširoko čuvenu ulicu, a ona, a ona... lepa pešačka zona isprepletena starim kolonijalnim zgradama i novijim koje su lepo upakovane tako da odaju utisam nekog šetališta ozbiljnijih evropskih gradova. Mnoštvo butika koji prodaju sve živo a najviše tekstila jer je ona i čuvena po jeftinom tekstilu, pa tako cene kreću od 5 majci za 7 evra. Lepe ali male, tako da ništa od kupovine.
Startova nas jedan stariji indonežanin na ulici, stara ali dobra fora da nam pokaže grad, menjačnicu i td, i stvarno nam bi od koristi. Zamenismo kintu u gluvo doba, dogovorismo taksi sa vozačem za sutra šnje ekskurzije i svratismo na dobru klopu i male slatke lolačiće zaštitni znak grada. Umor stigao pa iznajmismo čuveni lokalni prevoz, motorić sa dva sedišta ispred vozača. Vožnja do hotela u ludilo fazonu, samo gledam kad će u neku banderu da nas zakuca. Ali top fazon za celih 150 dinara.
Doručak, orijentalni, dobar i taman kad završismo eto ga taksista. Ovde ne iznajmljuju automobile bez vozača pa tako već se vozikamo ka Boroboduru, našoj prvoj destinaciji. Malo dalke ali spojeno sa gradom. Prolazimo pored prelepih velikih statua na svakom kružnom toku, na svakom većem skretanju. Veliki parking i pravac biletarnica. Kao kada sam bio u Angkoru u Kambodži i ovde slikaju i daju kartu za ulazak sa slikom na njoj. Ozbiljna lokacija, ozbiljno obezbeđenje. Ovde je bolje kupiti kombinovanu kartu, može karticom, i košta 35 evra, uštedi se desetka. Malo fotkanja kod slova i pravac put ka palati.
Putevi su bili sveprisutni u ljudskoj civilizaciji. Ulice, staze i trake kojima rutinski putujemo urezane su u našu podsvest. Putevi su svuda, u našem obrazovanju, odrastanju, u lutanju po internetu, po molovima, svuda pratimo neki put, Ideja puta je važan koncept u budizmu i od suštinskog je značaja za razumevanje značenja i svrhe jednog od najistaknutijih i najupečatljivijih spomenika na svetu: Hrama Borobudur, koga su vladari dinastije Šailendra podigli oko 800. godine n.e. kao spomenik Budi. Prestao je da se koristi otprilike stotinu godina nakon završetka kada su, iz još uvek nepoznatih razloga, vladari Jave premestili upravni centar u drugi deo ostrva., mada je neka najpodržavanija teorija da su uzrok bile česte vulkanske erupcije u ovom delu Jave ili Jafe kako ga ovde zovu.
Britanski potguverner na Javi, ser Tomas Stamford Rafls, ponovo je otkrio ovo mesto tek 1814. nakon što je čuo izveštaje ostrvljana o neverovatnom utočištu duboko u unutrašnjosti ostrva.
Bitnost puta u budizmu se pokazuje i u samom putu do hrama kroz predivan drvored koji nagoveštava dragocenu svetinju ka kojoj vodi. I onda iza jdnog skretanja u desno na kraju dugačke staze koja završava u podnožju "niče" Borobodur, i to kakav, Borobodur koji svojom grandioznošću, svojom moćnom pojavom ti objasni ono šta davno treba da shvatiš, da si tako mali i nebitan naspram Boga i dobrote ali i tako veliki i bitan naspram zla koje možeš napraviti, pa srušiti hiljade zemaljskih "Borobodura" koje su razne civilizacije vekovima iza nas ostavljale u zaveštanje.
Kaže jednom Branko kad smo bili na Machu Pikchu "moraš se izuti, bos hodati po ovakvim svetim mestima da upiješ tu energiju koja ova sveta energetska polja odaju", reče i bi u pravu. Strašna su to energetska polja, nisu baš svi oni slučajno napravljeni tu gde jesu, zato uvek neki žmarci kad, prilaziš i obilaziš.
Dizajn Candija Borobudura osmislio je pesnik, mislilac i arhitekta Gunadharma, koga mnogi danas smatraju čovekom velike vizije i odanosti. Njegova osnovna struktura podseća na piramidu, ali se takođe naziva i Caitia (svetište), Stupa (relikvijar) ali i Sveta planina iliti Gospodar planine.
Borobudur je put ka prosvetljenju kojim dok hodate od podnožja do vrha prolazite ppred 504 statue Bude, 1672 kamena reljefa koje pripovedaju o Budinom učenju (Dharma), prikazuju različite događaje u vezi sa njegovim prošlim životima (Jataka priče) i ilustruju didaktičke priče preuzete iz važnih budističkih spisa (sutre). Prolazeći pored baze i kroz četiri galerije, izlazi se na tri gornje terase, gde nailazimo na 72 stupe od kojih svaka sadrži trodimenzionalnu skulpturu sedećeg Bude unutar kamene rešetke. Na vrhu hrama nalazi se velika centralna stupa, simbol prosvetljenog uma. Tako da celim putem čovek prelazi iz "ja" u "ne-ja", oslibađa se svih ovozemaljski zabluda i stiže do prosvetljenja. Svaki korak ovoga puta ostavlja dubok trag u sećanju.
Još pod utiskom moćnoga Borobodura prolazimo kroz novi put, ovaj je satkan od bezbroj tezgi sa suvenirima koji vodi do parkinga.
Taksista čeka, miran i spokojan kao i svi indonežani i ponovo kroz grad do novog čuda, hrama Parambanan uz svraćanje da se sepa benzin koji je 80 centi, toliko o ceni kod nas.
Izlazimo ispred hrama i na samom ulazu, dobijamo vodu a dok sam u toaletu, Ljubicu opkoliše da se slikaju sa njom i sa zastavom koja je svuda hit gde god je izvadimo.
Mnogo je jak titam na ovom putovanju pa ponovo pun gas krpz novu "vremensku kapiju", novo putovanje u moćnu istoriju Jave. Hram Prambanan je najveći hinduistički hram u Indoneziji. Pretpostavlja se da je hram Prambanan sagradio sredinom 9. veka kralj iz dinastije Sanjaia, odnosno kralj Balitung Maha Sambu. To je komplrks sa mnogo hramova postavljenih na odrađenim platoima gde centralnim platoom dominiraju tri hrama: hram Višnu, u sredini Šivin hram, a na jugu Brahma hram. Sam pogled pri prilazu njima ukazuje na njihov značaj i veličinu svetinje koju predstavljaju. Još se šok iz Borobodura nije smirio a novi adrenalin kreće. Šetati se između, stajati pored, gledati u njih je raj za oči i dušu. Pročitao al sad da ponovim priču o njemu dok sedim na zidiću u ćošku u hladovini jedinog drveta na platou.
Priča o hramu je iz Ramajane i gpvpri o Prabu Janaka, kralju kraljevstva Mantili, koji je imao ćerku po imenu Devi Shinta. Kralj je održao takmičenje da pronađe muža za nju na kome je pobedio Princ kraljevstva Ajodija, Raden Rama Vidžaja. U međuvremenu, Prabu Ravana, vođa kraljevstva Alengka, takođe je želeo da se oženi Devi Šintom jer je verovao da je ona reinkarnacija svoje stare ljubavi. I tu sad nastane frka, ovaj bi da je otme, ovaj ne da, pa je ovaj otme, pa on ode da je vrati, pa mu brat pogine, pa on ubije ovog, pa sad neće nju jer je bila sa njim, ma cirkus al sa sretnim krajem. Sve je to moćno kada čitaš tu gde se sve to zbilo i kada zamišljaš te vojske, te vladare obučene u odeću toga doba i te hramove ukrašene koji se šepure, pokazujući svoju moć nad onima koji tu žive i onima koji dolaze u miru i u osvajanju.
Još malo prelepe šetnje kroz kompleks prepun platoa sa prepim hramovima i nazad do centralnog da pogledamo taj čuveni zalazak sunca nad njim, loji te tako pukne da bi ceo život ostao u tom trenutku, a onda dođe ta najlepša karakteristika vremena, njegova prolaznost, koja da zlatnu i neponovljivu notu ovakvim trenutcima.
Taksista čeka tako opušteno i nike mu bitno koliko ćemo se zadržati. Čašćavamo ga večerom na putu nazad do hotela, ali tamo gde on voli nas odveo, i pravac bazen da se opustimo od današnjeg prebrzog i napornog dana. Ujutru doručak, još malo obilaženja grada i svraćanje u muzej rata za nezavisnost i pravac železnička stanica vreme je da se upizna Surabaya.
