ZAŠTO SAM PREŠAO NA RADIO 34

Mogao bih da smislim hiljadu odgovora na ovo pitanje. Verovatno bi na svaki vrteli sumnjačivo glavom, takav smo narod, ali stvar je prosta - eto tako, desilo se. Mogao bih da vam kažem da mi je otvoreni poziv za ovaj prelazak stajao nekoliko godina ali ko bi sad u to poverovao. Mogao bih, ali to nema veze, nije nikakav problem to, videćete par pasusa niže zašto.

Dakle, stvari su proste: od ponedeljka 22. avgusta pa na dalje, dokle ne znam, ponedeljkom i sredom od 13.00 do 16.00 na Radiju 34 možete da slušate „Iz glave“. Petkom u istom terminu ko bude hteo može da sluša emisiju „Kako ti kažeš“, emisiju u kojoj se zna ko priča a ko sluša, život u dvoje u emisiji u dvoje, što kažu, porodični radio magazin koji radim sa suprugom Draganom. Neki koji su već slušali smatraju da je bolja od emisije „Iz glave“, ove što ulazi u 20. sezonu emitovanja.
 
Da, ponizan u svojoj skromnosti, zaboravio sam na početku da vam i to kažem. Emisija „Iz glave“ ulazi u svoju dvadesetu sezonu emitovanja. Mnogi kažu - nije mala stvar. Mnogo je to godina. Pravo da vam kažem, ne znam. U ovom trenutku ja stvarno ne znam da li je dvadeseta ili druga ili koja već sezona emitovanja.

Nisam uopšte u tom „jubilej“ fazonu. Tako je to valjda kad se seliš. U prošli petak sam emitovao emisiju na Radiju 9, proveo sam tamo prelepih godinu dana sa Marijanom i Zoricom, a evo me, posle vikenda, sad na Radiju 34. Eto me kod Maje i Nataše, lepo me dočekale pre neki dan, onako domaćinski.

Selidba kao svaka druga, neke stavre stvari nosiš, neke bacaš, neke nove ubacuješ. Morao sam da menjam džinglove, najave emisija, da pogledam studio u kome radim, hiljadu nekih stvari koje te okupiraju pa zaboraviš na jubilarni trenutak.

Nikad nisam pridavao značaj tim ciframa. Bilo je i deset godina emisije, bilo je i petnaest ali ova godina me nekako sve zajedno stigla. Nije da se hvalim ali ovog leta mi se poklopilo onako ljudski: 35 godina bavljenja novinarstvom i 20 godina emisije. Dobijam na specifičnoj težini, što bi rekli. I onda hteo, ne hteo, malo te brojke pritisnu. Ne u smislu godina, ono kao, ala sam mator, nego kao da imam osećaj da mi neka sila tovari nekakav teret koji ne bih voleo da nosim. Teret kredibilnosti? Autoriteta? Jubileja? Ali ja nemam taj problem. Ko još, molim vas, drži do tih stvari ovde. Zato odbijam da nosim teret jubilarnih godina.

Godine mi ne znače ništa. Svestan sam ja njih, daleko da ne mislim o tome, ali znate kako - ja sam prestao da rastem odavno. Jednom sam pričao sa Djanijem, mojim drugom, poznatim kragujevačkim zlatarom, pa smo se dohvatili baš te priče. Kaže mi Djani: „Ja kao da i dalje imam 25 ili 30 godina. Mislim u tom nekom duhovnom, kreativnom smislu. Nekako sam se zaustavio tu i ne mrdam.“ Ja mu kažem da je isto i sa mnom. Jedva da sam ušao u punoletstvo. Najbolje bi bilo, priznajem, kad bih stvarno imao 20 godina kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina, zagazio sam u 56. Neki bi rekli da sam zreo za penziju. Ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako.

I eto me na radiju 34.

Ali, stvarno, što na Radiju 34, opet vas tera neki djavo da pitate.
Kad već insistirate da probam da objasnim.

Svojevremeno sam napisao tekst pod naslovom „Završiću na lajavcu“. Evo na ulasku u dvadesetu sezonu skoro da sam bio blizu toga. Pa, ipak nisam završio na lajavcu. Prešao sam na Radio 34. Ali nije pravo pitanje na kom sam radiju ja i moja emisija. Nije to problem. Problem je mnogo širi.

U Kragujevcu se to, a kad kažem to mislim na problem medija, najbolje vidi. Pitanje je dana kad će neka od gradskih televizija prestati sa radom, kad će neki radio prestati da svira a novine da izlaze. O školovanju mladih kadrova, nove generacije novinara da ne govorim. Uostalom kad ste čuli neki novi glas na radiju. Nema ga. Neće ga ni biti. A stari će polako odlaziti u fejdaut.
 
Automatski, kao kad uključe ono na vinampu da ga utišava pred kraj pesme.

Ključni problem svih medija i dalje ostaje finansiranje i u tom smislu odbijanje vlasti u Kragujevcu, iako je zakon na to obavezuje, da raspiše konkurs za sufinansiranje medija.

Da ipak na ovom mestu, kao neko ko 35 godina radi u novinarstvu, kao neko ko ulazi u 20. godinu emitovanja radio emisije, kažem kako to, nepoštovanje zakona, neraspisivanje konkursa, smatram vrhuncem bahatosti aktuelne gradske vlasti.

I još nešto: da me ne shvatite pogrešno, ja na tom konkursu ne bih učestvovao kao što nisam ni na prošlim konkursima, ali smatram da nema opravdanja da se konkurs ne raspiše. Čak i ako nema para. Konkurs jednostavno nema veze sa parama. Jedno je raspisivanje konkursa, primanje projekata, rad komisije a sasvim drugo je isplata dobijenog novca.

Obaveza je uraditi ono što propisuje zakon. Ako to ne radi vlast, šta očekivati od običnog gradjanina?

Dakle, konkurs, ono što zakon predvidja, pa kad bude para i koliko bude para, uplaćujte na račune. Prosto ne mogu da verujem da vlast ne vidi da uskoro neće biti medija u ovom gradu. Ne radi se samo o platama, honorarima, svi jedemo leba, plaćamo život koji živimo, ovde su u pitanju osnovna sredstva rada: kamere, diskovi, mikrofoni, svetla, garderoba, scenografija...

Sklon sam da poverujem, zbog iskustva i nagomilanog tereta godina, da se radi o nameri jer ne verujem da neko može da ne vidi šta (nam) se sprema. Evo, recimo, ko nam garantuje da će televizije raditi za Novu godinu, da ćemo čuti ili videti novogodišnju čestitku gradonačelnika.

U tom smislu jednog dana svi ćemo završiti na lajavcu.

Ali do tada, do poslednjeg zvučnog signala, eto me na 88,9 MHz. Sam, sa gostima, ili petkom sa Draganom.

Dakle, ako me pitate zašto sam prešao na Radio 34 reći ću vam: gubite bez veze vreme na besmislena pitanja. Bolje uključite i pojačajte radio. Dok još možete.

Foto: Zoran Petrović