Radio uživo
Kada je oktobra 1863. godine stigao u Kragujevac pesnik i slikar Đura Jakšić bila mu je 31. godina. Za dve godine, koliko je proveo u Kragujevcu, ostavio je značajan trag u kulturnoj istoriji varoši.
Rođen u Srpskoj Crnji (Banat) 27. jula 1832. godine, osnovnu školu učio je u rodnom mestu, gimnaziju (tri razreda) u Segedinu i crtačku školu u Temišvaru. Jednu godinu učio je u Pešti slikarstvo, na Prvoj ugarskoj likovnoj akademiji. Kada je 1848. godine Vojvodinu zahvatilo revolucionarno vrenje, Jakšić sa svojim "deškrićanima" uzima aktivno učešće kao "svojevoljac" u srpskom pokretu. Gledajući kako Mađari muče, ubijaju i pljačkaju njegove sunarodnike, Jakšić se aktivno uključio u borbu protiv tog zla.
Posle poraza mađarske vojske, nastupio je mir. Đura Jakšić je jedno vreme radio u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) kod čuvenog slikara Konstantina Danijela. Od 1851. godine već ga nalazimo u Beču i Minhenu, gde pohađa slikarske akademije.
Prvi samostalni njegovi radovi vezani su za Veliku Kikindu, gde je po očevoj preporuci zarađivao za hleb slikajući ikone i radeći portrete. Zarim se ređaju njegovi boravci u mestima u Srbiji. Pre nego što je došao u Kragujevac, službovao je u Podgorju, Sumrakovcu, Beogradu i Požarevcu.
Jakšića je ministarstvo prosvete postavilo 19. oktobra 1863. godine za učitelja "krasnopisaca" i crtanja u Kragujevačkoj gimnaziji. Čovek koji je voleo slobodan i "raspojasan" način života, susreo se u Kragujevcu sa mirnim porodičnim životom. Još u Požarevcu oženio se Tinom, koja mu je u Kragujevcu rodila sina Beloša. Jakšić je u Kragujevcu najviše radio na slikarstvu.
Tekst, uz saglasnost autora, preuzet iz knjige "Stari Kragujevac" Boriše Radovanovića.
U jednom pismu Đ. Popoviću, Jakšić o svom životu u kragujevcu piše: "Pozdravi mi Jašu Ignjatovića. Kaži mu da sam u Kragujevcu postao cajhen-majstor, da živim koliko je moguće sam, jer nemam družine, ako pijem, pijem sam kod svoje kuće". U Kragujevcu je Đura Jakšić vrlo malo radio na književnom polju. Poznato je da je tu napisao pesme "Pričest" i "Otac i sin", i da je započeo rad na drami "Jelisaveta".
Početkom februara 1865. godine dao je Jakšić ostavku na dužnost nastavnika crtanja u Kragujevačkoj gimnaziji i jedno vreme proveo u gradu na Lepenici bez državne službe, izdržavajući se od slikanja portreta.
Za vreme Jakšićevog boravka u Kragujevcu ostalo je nekoliko anegdota. Nemirnog duga i po prirodi boem, živeo je u Kragujevcu u krajnjoj oskudici, iscrpljujući se u borbi sa predrasudama i zlom voljom tadašnjih vlastodržaca. Imao je i nekoliko sukoba sa svojim kolegama profesorima Gimnazije. Prvo se u septembru 1864. godine, posle jedne sedeljke, sukobio sa profesorom Rubicijusom, pa se posle taj sukob preneo na oficira Jeromira Šandorovića, sa kojim se potukao. Posle saslušanja bio je kažnjen sedmodnevnom platom.
U sukobu sa profesorom matematike u Gimnaziji Radovanom Pejićem morao je odgovarati na tužbu koju je ovaj, nagovoren od svojih kolega, podneo Ministarstvu prosvete. Podstaknut od nekih mlađih ljudi, veseljaka, Jakšić se latio kičice i izradio na platnu lik profesora pejića, karikirajući ga tako da je svako mogao prepoznati Pejića "izmalanog" sa karakterističnim detaljima garderobe (šešir bez pantljike, šal oko vrata...). Slika je bila izložena u izlogu jednog kragujevačkog dućana. Svet je počeo da se okuplja i da se podsmeva profesoru Pejiću. Pozvan da se brani zbog optužbe, Đura Jakšić je ovako izjavio direktoru Gimnazije: "Ako je onaj čovek, koga sam nacrtao, isti gospodin profesor, onda ja nisam kriv: ono je on! Ali ako na izloženoj slici nije on, onda nemam zašto da odgovaram".
