Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Meksiko. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati Ćuretove putopise i fotografije sa ove destinacije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Od Meride do Tulumа ponovo busom, ADO bus vozi ne staje. Presedamo u Valjadolidu jer je jutarnji bus za Tulum bio pun a sledeći bi dugo čekali pa aj onda na ovu kombinaciju. Dok Branko čeka sa stvarima na bus ja skočim do centra, koji je na 200m od stanice, da kupim nešto za klopu. Valjadolid baš skroman gradić, ma kakav gradić varošica. Centralni trg, mala fontana, katedrala i to je to. Za klopu prodaju po glavnim ulicama sve neko voće i povrće a mi bi nešto konkretno. Zalomim u jednu življu uličicu i naletim na lokalčić, neuredan, oronuo, baš onaj pravi, a unutra se okreću pilići, na oko, svako na Olimpijadu da pošalješ. Pola pilenceta, začini, tortilja, napakova punu kesu za 80 pezosa iliti 400 kinti. Nazad na stanicu i onda onako, najslađe, sa nogu, na pultu što nam ustupi klinac koji proverava temperaturu i prska na ulazu, omlatismo "doručak" samo tako.
Umesto busa dođe neki minibus tako da je putovanje bilo top, dosta brže nego sa velikim busom, jer pola vremena u vožnjama između gradova izgubiš dok izađeš iz jednog i uđeš u drugi grad.
Od stanice u Tulumu do hotelčića Mimosa oko 200m pa iscepasmo peške. Kroz kapijicu u pravo malo carstvo. Toliko lep, mali hotelčić da nas je raspametio. Bazenče, zevalica na spratu, bungalovi u obliku vigvama.., ma sve za čistu desetku. Smestismo se i pravac na Maya Ruins, najpoznatije arheološko nalazište na karipskpj obali, mislim ono baš na obali.
Ritam je žestok jer na kraju ostaje, 12 dana Playe del Carmen gde će se uživati, sad je pun gas da se što više obiđe, vidi, doživi. Krenusmo peške al nam objasniše da je bolje da hvatamo bus, sad i mi smo malo umorni tako da uletesmo u kombi koji ide ka Playi. Naravno nismo prošli ni 1.5km i stigosmo. Kakva navala vodiča da te zavale za turu, ali kao i uvek, kada krenem negde odštampan sve o lokacijama koje ću videti tako da i više nego spreman za Maya ruins Tulum. Naravno cena kreće od 100 dolara a završava na 40 a naravno tu su i ponude da te voze čamcem da gledaš sa mora i da roniš, tj snorkling. Brdo vojske i policije patrolira, što je za mene top, jer realno, do sada nisam imao niti jedan osećaj nelagodnosti. Karta 80 pezosa, 400 kinti, top.
Ulazak na lokalitet je putićem koji vodi kroz gustu šumu tako da daje jednu vrhunsku pripremu onoga što sledi, a to je, kad prođeš kroz niska kamena vrata na jednom od ulaza, kojh ima 8, kao da si upalio na tv najnagrađeniju emisiju Nacionalne geografije o istorijskim lokalitetima. Ispred puca pogled na ogroman plato prepun ruiniranih zgrada drevnih maja, koje gordo stoje na vrhu stene iznad prelepe plaže sa nebesko plavom bojom. Ovo putovanje je čudo, taman pomisliš da si video sve i da ništa ne može da te iznenadi a onda "nikne" ovakav lokalitet. I nekako imamo sreću, što ćemo ukapirati kasnije, da nije velika gužva tako da ga možemo na miru obilaziti.
Sedoh malo da odmorim i da uhvatim što više "prvog utiska", onog što ostaje za vek i vekova. Neverovatan pogled koji ti postavlja ono osnovno pitanje: kako i zašto baš ovde? Ok, mesto je prelepo ali nije samo lepota privlačila Maye u odabiru lokacije, među prvima oni su "gledali" u nebo i znali, još tada, mnogo više nego što mi sada znamo i pitanje je da li ćemo ikada saznati. Ono što ne mogu ni da zamislim, niti da izmaštam, a nisam loš u tome, je, kako li je to izgledalo kada su bili na vrhuncu moći. U ono vreme, kraj 13 veka, postklasični period Maya, sve šareno, moćno, neviđeno do tada. Sav taj raskoš, ti koloriti koji su dana današnjeg opstali iako su Španci zatrli sve što se zatrti može. Kolika je to energija kada je ni takvi osvajači, takvi porobljivači nisu mogli uništiti. Nesumnjivo grad je bio vezan za more, kako li su samo izgledale te proslave na vodi, kada hiljade njih u kanuima, svečano odeveni i išaranih, što bi rekli "po poslednjoj modi" izvodi ceremoniju na vodi. Vrhunski je samo zaintrigirati maštu i "videti" barem jednu scenu u svojoj mašti, a kako li je, u to vreme, bilo božanstveno prisustvovati jednoj od njih. Tumaram po lokalitetu, od Castilloa, zamka koji se nalazi na ivici 12-metarske krečnjačke litice s pogledom na karipsku obalu. do Hrama fresaki, jedna od bolje očuvanih zgrada. Ostao je očuvan mural naslikan u tri dela. Prvi nivo predstavlja svet mrtvih Maja, srednji svet živih, a poslednji, najviši komad, bogove stvaraoca i kiše. Zanimljivo je što je u sred živog dela naslikan bog kako jaše na četvoronožnoj životinji za koju se veruje da je konj. Ako je to konj, to bi značilo da su Maje još uvek držale Tulum 1519. godine kada su prvi put videle konja dolaskom Španaca. Iznad vrata hrama je figura sa ptičjim krilima i repom. Veruje se da je to bog ronjenja koji predstavlja božanstvo Maja koje je štitilo ljude i bilo ga je na više mesta u gradu. posebno je dobro očuvano u raznim zgradama oko mesta.
Nastavih uz stepenice koje vode do jedne drvene platforme na samoj ivici stene od koje se spuštaju stepenice do prelepe plaže na kojoj su napravljeni drveni letnjikovci koji su se tako dobro uklopljeni u ambijent da lagano može da se pomisli da su ih maje pravile. Kakav je samo pogled sa platforme ka pučini, čini mi se da je malo vedrije da bi se Kuba videla. E kako li je to bilo 1519 godine kada su Maje stajale ovde i ugledale španske brodove kako dolaze sa mora, kako li je to samo fascinantno izgledalo i neobjašnjivo za njih. A kada nešto ne možeš da objasniš onda gledaš ka nebu i prevrćeš sve bajke i proročanstva ikada iskazana u tvom narodu, pa tako dođeš do Kečalkoatovog obećanja da će se jednom vratiti i onda izađe Kortez koji liči na njega. E to je baš kada ti se ne da.
Svaki grad Maja imao je određenu svrhu, pa tako ni Tulum nije bio izuzetak. Bila je to morska luka, trgovalo se uglavnom tirkizom i žadom. Pored toga što je jedini grad Maja sagrađen na obali, Tulum je bio i jedan od retkih zaštićenih zidom. Izrađen od krečnjaka, zid od 784 metra ograđuje nalazište sa tri strane, debeo je sedam metara, a visina varira između tri i pet metara. Nema sumnje da je ovo utvrđenje pomoglo očuvanju morske luke.
Poput pitanja koja okružuju propadanje sveta Maja, postoji nekoliko teorija zašto zid okružuje Tulum. Jedan je da nekih 600 povlašćenih stanovnika Maja koji su živeli u jezgru grada, bilo njime zaštićeno od osvajača. Drugi sugeriše da su samo sveštenici i plemstvo bili smešteni unutar zidina, dok su seljaci držani spolja.
Tumaranje lokacijom traje još nekih pola sata, ali zbog velike vrućine već sve “pišti” da se mora na plažu. Izlazak je isto kroz gustu šumu, što je veoma logično jer su ovde velike padavine, naročito u kišnom perodu koji traje od polovine juna pa sve do oktobra, kroz koju se spustismo do puta koji vodi do plaže.
Objasniše nam da nije baš blizu al mora se. I opet se uveri u ono, što je njima daleko nama je i više nego blizu. Zalomismo kroz neki putić i nekako, valjda još pod utiskom Maya ruins ne pripremimo se za potencijalno ludilo koje nas očekuje, a o kome sam u komentarima mnogo čitao.
I onda, što bi rekli “Dame i gospodo, njegovo veličanstvo Plaža Tuluma!!!!”. Auuu, e baš čekaj, dobro, sve ste napisali i opisali, ali polako šta je bre ovo, koje je ovo ludilo, pa onda ukapiraš, a kako da se ovo opiše, kako da opišeš kakav je osećaj kada gaziš po nepreglednoj puderastoj plaži i to onaj beli savtršen, premekan puder. Da je boja voda malo svetlija i tirkiznija od neba, da su palme tako raspoređene da je sigurno neki Božiji arhitekta umešao prste. Neverovatan pogled, neverovatan osećaj, koji se dovodi do savršenstva sa jenim ledenim Solom iz jednog barakice kafića. Mora da se sedne da se napravi predah pre ulaska u vodu, jer ovaj pogled je jedan od onih koji će godinama “grejati” u zimskim noćima. Ceo dan razvlačenja i kupanja, neprocenjivo. A onda nazad kilometarskom plažom do samog njenog kraja gde počinje zona hotela. E to je sad mala muka, jer ovde bez bicikle i nekog motorića si prinuđen da mnooogoo pešačiš jer nema prevoza, a zona hotela je dosta udaljena od “gradskog” jezgra, jer je zabranjena gradnja u tom pojasu, mada rekoše da je sad ttrenutmo okršaj kartela za prevlast u Tulumu, jer on počinje da se naglo razvija. Naravno nihova borba za prevlst se ne vidi na ulicama i klinjena je daleko od turista, jer kada bi se nekom turisti nešto desilo onda bi i turizam zamro, a to nije interes kartela koji drže sve živo špo primorskim gradovima.
Povratak do hotela je nekih četrdesetak minuta peške, naravno uz stajanje na lokalnoj raskrsnici na poneki tacos i tortu uz neizbežni modelo. U hotelu počinje skupljanje oko bazena i upoznavanje sa komšijama, Dženifer iz Teksasa, Meera iz Londona, tj indijka iz Londona koja batalila tamo i došla da živi ovde, 2 meksikanke iz meksiko sitija..i tako. Reč po reš i eto nas već u jednoj uličici gde neki lokalci vrše neki performans za turiste a mi u lokalčić gde je živa svirka, malo meksičkog melosa za kraj savršenog dana. A u kafiću radi njih 10 na 30 gostiju, u stvari svuda je tako mnogo zaposlenih i uvek ono, sto babica kilavo dete. Ali to je moguće jer su im niske plate, mada i cena piva na uživo svirci u magičnom tulumu je 300 dinara, veoma pristupačno.
Današnji dan je određen za celodnevno odmaranje na plaži, što bi Branko rekao “Jel moguće da danas nećemo barem 10km peške, naviko sam”. Zakucavanje ispod jedne palme na Paradise bay i onda ceo dan, peškir - voda, peškir - voda i tako čini mi se u nedogled. Kraj večeri identičan, ponovo na živu muziku.
Danas je u planu put za Kobu, još jedno neverovatno arheološko nalazište, tako da je pao dogovor da sačekamo Dženifer i Meeru da vide Maya ruins a onda zajedno na put. Branku se baš nešto i ne ulazi ponovo da gleda Maya ruins tako da nas troje odosmo. Druga poseta u tri dana, a vala posećivao bi je svaki dan i nikada mi ne bi bilo dosadno. Pošto sam već “iskusan” sa ovim nalazištem preuzoh ulogu vodiča tako da je obilazak trajao dosta kraće nego pri put, ali u suštini zbog nastavka dana. Na izlazu pokupismo Branka i Meerinu drugaricu Nikol iz Švajcarske, napokon kontakt sa Evropljaninom posle 20 dana, mada nije neophodan ali ajde. Lepo je odmoriti se od “naših”. Napunismo Dženiferin auto i pravac Koba, sa dobrim zezanjem jer su svi onako što bi rekli “našli se”. Do Kobe nekih 40tak minuta jer smo imali svraćanje u selo gde se proizvode Amaka, ležaljke za ljuljanje kojima sm fasciniran. Neverovatan ručni rad a još i kad ti objasne da se pamuk potapa u agavino ulje da bi dobio na čvrstini a mekoći raspametiš se.
Sigosmo i na ulazu ti nude 2 solucije, da obilaziš peške ili biciklom, mada kad se odlučić za biciklo onda ti valjaju da te oni voze sa sedenjem za dvoje. Jednoglasna odluka je da idemo peške jer smo odvojili pola dana da ga razgledamo a posle i da zalomimo u neku cenotu na kupanje. Prolazak kroz kapiju i ulazak u gustu, gustu šumu ispresecanu putićima koji vode od jednog do drugog nalazišta. Ti putići su Sacbeob, koji su spajali grozdove naselja u gradu. Njihovim pronalaskom i kapiranjem zašta služe pomoglo je u otkrivanju nalazišta. Odmah na početku sa desne strane je velika piramida koja je bila svetilište za taj deo grada i pored nje stadion za čuvenu igru sa loptom kukovima. Temperatura u šumi idealna tako da je šetati pravo zadovoljstvo. Baš baš lepo, a pored nas “tutnje” lokalci koji prevoze predebelo izobličene ameikance koji znači ni korak neće da naprave. Svuda kroz čumu su neke građevine.
Prema arheološkim nalazima Koba je bila naseljena u periodu između 1. veka pre nove ere i 1. veka nove ere, a koji je određen preko nađenih keramičkih fragmenata na osnovu izotopa ugljenika C12. Posle 1. veka nove ere nalaze se tragovi snažnog rasta populacije i ekonomske moći samog grada. Koba je postala jedno od središta ekonomskog rasta majanske civilizacije. Između 200. i 600. godine, grad Koba je dominirala ovim delom Jukatana. Ova dominacija je uključivala poljoprivredu, puteve, trgovinu i što je bilo najvažnije za opstanak majanskih gradova vodu. Trgovački putevi su prolazili pored podzemnih rezervoara vode, čuvenih cenota.
Po procenama, u samom gradu i u okolini je živelo više od 55.000 stanovnika a ostaci grada, samim tim i arheološko nalazište, se prostire na 80 km². Početkom 1. veka ovaj deo Jukatana je bio naseljen stanovništvom koje se bavilo poljoprivredom a najveći deo građevina se procenjuje da je izgrađen tokom Klasičnog perioda u periodu od 500. do 900. godine. Najveći broj pisanih natpisa, hijeroglifa, potiču iz 7. veka. Zanimljivo je da je Grad imao mnogo žena vladara, što nije bilo u drugim gradovima.
Koba je održavala bliske kontakte sa ostalim većim majanskim centrima Tikal (Tikal), Zibanče (Dzibanché) i Kalakmul (Calakmul). Ostaci grada takođe pokazuju povezanost sa Tenočtitlanom, pošto imaju arhitekturalne sličnosti kao što je platforma (Paintings group) koja je pronađena tokom 1999. godine.
Posle 600. godine nove ere pojavljuju se novi centri, Puk kultura i Čičen Ica, koji jačaju i time slabe dominaciju grada Kobe kao ekonomskog centra. Novi rast Koba je doživela i u periodu između 12. i 15. veka, kada se podižu nove građevine. Do vremena dolaska Španaca u ove krajeve oko 1550. godine Koba je kao grad bio napušten od strane Maja.
Za samo ime grada i njegovo postojanje se oduvek znalo, ali arheološko istraživanje i prezervacija postojećih objekata nisu vršena sve do dvadesetih godina 20. veka. Kada je mayanski lovac doveo Tomasa Gana, na ovo područje u februaru 1926. godine. Posle ove posete Gan je objavio opis ruina i opis ostataka grada koji je bio zarastao u džunglu. Gan se povezao sa arheolozima koji su već radili na arheološkim iskopinama grada Čičen Ice, koja je poslala ekspediciju na čelu sa Erikom Tompsonom u dva navrata, zadnji je bio 1932. godine. Tompsonov izveštaj je pokrenuo nove arheološke ekspedicije na Kobu i do novih otkrića. Ipak do danas je otkopano manje od 40% ruševina.
Na kraju centralnog puta velika gužva bicikli i naroda koji od tog mesta dalje ide peške kroz šumu. Gde svi tu i mi, nekih 50tak metara kroz šumu i onda ispred nas nešto što nisi očekivao da vidiš, a opet na ovom putovanju moraš sve da očekuješ. Ispred nas se pojavi najviša piramida na Jukatanskom poluostrvu Nohoč Mul (Nohoch Mul) sa visinom od 42 m. Malo je reći impozantan prizor, ali malo. Prelepa, mada ne toliko očuvana kao predhodne, ali ovako među ovim stablima, ovom šumom kojom dođosmo nesumnjivo zauze odmah mesto u 5 lokacija koje smo obišli. Sedenje u hladu na jedinoj klupici koja ima a mi je na prepad zauzesmo iskoristimo da obnovimo energiju, popijemo preostau vodu da ne vučemo nazad, ovde ne smeš nigde da mrdneš bez flašice vode u rukama, a za nas malo jače velika flaša, jer je velika vlašnost i veliki su gubici telesnih tečnosti. Nazad do ulaza, sedanje u kola i pravac cenota Multun Ha, moja prva cenota, na nekih 15ak kilometra od Kobe.
Cenote su prirodni fenomen Yucatana i to su pećine sa ogromnim količinama vode, faktički podzemni rezervoari. Pošto su ovde sve krečnjačke stene kišnica je prolazila kroz njih i skupljala se ispod površine. Oni su odigrali ogromnu ulogu u istoriji Maya jer su prvo predstavljale stabilan izvor vode za gradove, a što je najvažnije i za opsade gradova, ali i mesta gde su se vršila žrtvovanja, jer njihovim istraživanjem nađene su na dnu i ljudske i životinjeske kosti.
U cenotu se ulazi kroz rupu u kojoj su drvene spiralne stepenice i spušta se jedno 10tak metara ispod zemlje. Žamor koji se čuje nagoveštava veličinu pećine. Eh sad opet da ponovim, a sam sebi postajem dosadan, sa zadnjim stepenikom i zalamanjem iza ćoška ukaza se nesvakidašnji prizor, ali baš nesvakidašnji. Drvena platforma sa koje se ulazi u malo jezerce u pećini i dosta ljudi koji se kupaju i pretežno nose prsluke za spasavanje. Kako samo jako privlači voda, dal zbog vrućine koja je napolju, dal zbog ulaska u nešto sasvim novo nisam siguran ali mnogo je 10 sekundi a ja sam već u blagodeti cenote. Voda ona što leći, malo hladnija a merak za crvenilo od sunčanja. Prijatno da prijatnije ne može. O kakvih dva sta...naravno svi izlaze pa se vraćaju a ja nikako, samo kao kuglica u fliperu, sa jedne na drugu stranu cenote. Povratak u naš prelepi smeštaj, opet malo kuliranja kraj bazena i naravno ponovo živa svirka. Već smo “stalni” gosti tako da čim me ugledače pokazaše da su nam ostavili sto. U povratku na parking pumpe gde je parkirano 10tak prikoličica sa brzom hranom na jednu dopunu sa tacosima.
Jutro, lagani doručak u nestvarnoj Mimosi i pakovanje u Dženiferin rent a car, jer i ona napušta Tulum i ide na aerodrum u Kankunu odakle leti za Oxaca, pa samim tim prolazi kroz Playa del Carmen koja je naša poslednja destinacija na ovom čarobnom putovanju. Prolazimo pored Maya Ruins, i nekoliko top resorta između kojih se ističe Golf Club, na radiju meksička muzika a u glavi uragan za uraganom...
