Radio uživo
Jelena Gavrilović je stilista i vlasnica modnog salona "Room atelje" gde svakodnevno proživljava kreativne avanture stvarajući haljine koje ističu posebnost i lepotu svake žene i čine da se oseća kao zvezda na crvenom tepihu. U toj "sobi" ona, pretvarajući ideje svojih klijenata u stvarnost, ispoljava i svoju umetničku crtu, a zanat je pekla godinama pre u porodičnoj firmi, "Jagger-u".
Ljubav prema kreiranju u sebi je pronašla još od malena, u čuvenoj krojačkoj radnji deda Đurice gde je od krpica pravila odela za lutke, a i pradeda Milovan bio je abadžija. I sada u salonu čuva dedinu diplomu i mašinu za šivenje, a upravo zbog njega se godina 1926. vezuje za "Jagger". Jelena smatra da je vrlo važno to što u posao nije ušla preskačući određene etape, već je krenula putem očevih saveta, od samog početka, i korak po korak gradila iskustvo. Ženske kolekcije u "Jagger-u", porodičnom brendu, radila je oko 15 godina, ali pre nego što se prihvatila osmišljavanja odeće znanje je sticala savladavajući sitnicu po sitnicu, od posla u radnji pa nadalje. Zato i sada ima dosta mušterija koje dolaze u "Room atelje" s velikim poverenjem koje su stekle u nju još iz tih dana i znaju da će se ona posvetiti svakom deliću procesa stvaranja jednog odevnog komada i da će njihove haljine proći kroz mašine za fino krojenje i izradu koje su Jeleni dostupne. Imala je sreću da obiđe sve relevantne svetske sajmove mode, poput onih u Njujorku, Parizu, Milanu, Barseloni, gde je bila u prilici da razgleda materijale i gotove proizvode planetarno priznatih modnih magova. Imala je i svoju izložbu na Fashion week-u. Neko vreme je bila posvećena i izradi nakita od kože, drveta, perli koje je često sama pravila od gline i bojila ih, a sada namerava da nađe vremena za pravljenje novih komada nakita od kože.
U "Room ateljeu" se radi šivenje po meri, uglavnom za žene i devojke koje dolaze sa idejom, znaju šta bi volele da ponesu, šta im stoji i žele da Jelena sve to skocka u najbolje izdanje. Čak i ako klijentkinje nemaju konkretnu zamisao svoje idealne haljine ili venčanice, kroz upoznavanje i tako stečeno poverenje Jelena uspeva da otkrije njihov karakter i iskoristi ga kao kroj za savršenu haljinu. Na tom putu desi se uglavnom četiri, pet proba kojima prethodi opušteno ćaskanje, razotkrivanje ravno maloj psihološkoj analizi. Klijentkinje često već pri prvom susretu pitaju Jelenu šta im predlaže, a da bi dala pravi odgovor često joj pomogne kada vidi njihove slike, sazna koliko su opuštene, omiljene boje, pa čak i muziku koju vole da slušaju. Dešavalo se ponekad da odbije saradnju jer nije pronašla zajednički jezik sa nesuđenim klijentkinjama i ne želi da iz njenog salona izađe neko ko nije aposlutno zadovoljan, bez osmeha i sa rečima "a možda je moglo i onako", neko ko bi nagrdio sebe izborom haljine. Zadovoljstvo žene sa kojom je zajednički pronašla ono najlepše u njoj i naglasila to po čemu je svaka lepa na svoj način, pre svega iznutra, najveća su nagrada i najlepši deo posla, kaže Jelena. Oseća ogromnu odgovornost jer žene očekuju haljinu sa crvenog tepiha, a ako kaže da nešto može da napravi, onda to i mora da uradi. Baš zbog toga klijentkinje steknu beskrajno poverenje u nju, šalju joj slike nakita i obuće kojom će upotpuniti toaletu kako bi im pomogla u odabiru, a dešavalo se čak da sa njima ide kod frizera i šminkera. Nije ni sanjala da će u "Room ateljeu" stvarati i one haljine koje su možda i najvažnije u životu žena, venčanice, a prva koju je napravila bila je za devojku koja joj je toliko verovala da je jedini mogući ishod saradnje bila savršena haljina, koja se ispostavila i kao spona za prijateljstvo sa Aleksandrom koje i sada traje.
Kada je reč o njenom oblačenju, Jelena nije opsednuta modom, opuštena je, vodi računa da je uvek obučena primereno i nosi ono u čemu se u određenom trenutku oseča lepo. Mnogo vremena za sebe i nema, pa materijali odabrani za nju najčešće dugo stoje sklonjeni po strani, jer je više ispunjava davanje drugima kroz jedinstvene kreacije. Voli sve što je kreativno i primenjeno, neretko restaurira ormare, oslikava stolice, pravi grnčariju od gline. Uživa u slikarstvu posećujući izložbe uglavnom naših savremenika u Srbiji, i srećna je što je trinaestogodišnji sin Danilo nasledio gen za umetnost od oca Darka, vlasnika galerije "Art". Kaže da ne ume da odabere prave reči koje bi opisale lepotu osećaja koji je preplave kada posećuju prijatelje slikare u njihovim kućama i ateljeima gde se ne zna koji je detalj lepši i gde je umetnost ne samo u slikama, nego i u rasporedu predmeta, načinu serviranja... Na svakodnevnom nivou baterije puni jutarnjim plivanjem i tada ne misli ni o čemu već se opušta u trenucima slobode koje je odvojila samo za sebe. Prijatno joj je i u "Tapasu" kao nekada u "Bahusu", rodna kuća joj je tri dvorišta poviše i izlazila je tu još kao klinka. To mesto je jedan od simbola grada svih koji su rođeni u centru, evocira nešto što je bilo nekada, a čega više nema. Nedostaju joj dobra muzika, koncerti, klupske svirke. Odrasla je uz Rock 'n' Roll, na probama "Smaka" u "Domu omladine" jer joj je stric svirao u ovom čuvenom bendu. I sada podržava svaku svirku u ovom prostoru, a neguje i simpatije prema "Arsenal festu" i drago joj je što je njen sin povukao i ovu žicu, pa svira bubnjeve. Generalno, pdržava mlade umetnike koji pronalaze način da se izraze i imaju šta da kažu.
