Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegova odredišta su u Jugoistočnoj Aziji - Malezija, Singapur i Indonezija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije sa ovih destinacija.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
E ovaj deo sam morao da izdvojim... Kad smo prvo veče stigli na trg u Kota Tua na trgu je bila neka proslava, ogromna bina na kojoj je orkestar, svi isto obučeni i pevači u vojnim uniformama. Ispred bine na trgu su u tom trenutku igrali neki njihov ples u vojnim uniformama, narodnim nošnjama iz sv8h krajeva Indonezije. Kako smo stali da gledamo priđe nam neka devojka sa slušalicama na glavi i nekim papirima u rukama i poče da nas moli da se priključimo nekom njihovom plesu. Što da ne. Uletimo među igrače i "zaplešemo" sa njima, kad iznad nas se pojavi kamera na velikoj pecaljki. Tad ukapira da nas snimaju. Kad je bal nek je maskenbal. Znači Džon Travolta da mi pozavidi. Kreno u zez i igram, bacam se ko oni. Iz publike milion telefona ka nama, glavna atrakcija. Pored mene pevač koji mi sve vreme daje "bas" za igru. Dobar zez. Prestade pesma i počeše da nam prilaze da se slikaju sa nama. Kao da smo neke zvezde. Naravno izvadih zastavu i tu nastade oduševljenje. Kamere, blicevi...kao na tepihu u Kanu. Priđe nam vditeljka u beloj vojnoj uniformi i zamoli nas da joj damo intervju i objasni da je danas dan mornarice i da ovaj program ide UŽIVO na nacionalnoj televiziji. Alooooo...ček, ček...na nacionalnoj, a ja šou. Posadiše nas na stolice, staviše mikrofone i uključismo se uživo u program. Znači totalno ludilo. Svi oko nas oduševljeni a mi kao neke top zvezde. Zateaži mi da razvijem zastavu u uživo programu dok dajem intervju. Ma šou klasičan. Završi se iključenje i onda počeše da nam prilaze vojna lica da se slikaju sa nama. Bukvalno čekaju u red. I onda se svi sklniše i dođe neki baja da se slika. Voditeljka nam objasni da je on drugi čovek mornarice. E moj bato. Onda na mali koktel. Upitaše nas gde smo odseli, mi im rekosmo kad oni kako ćete nazad. Mi objasnismo da ćemo da zovemo Grab. Umal se ne onesvestiše. Ma kakav crni grab, pozvaše pandure koji su obezbeđivali događaj i rekoše im da nas odvezu u hotel. Izgrlismo se, izljubismo se i sledeća scena nas dvoje na zadnjem sedištu pandurskih kola pod rotacijom do hotela. E to je život, to je ono što uvek nešto iskrsne na putovanjima, što im da onaj pečat koji se nikada ne zaboravlja.
