Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Sveta zemlja. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Ostavi nas taksista ispred Hisham palate skromnog ulaza jer je ona pod ingerencijom Paletsine, pa samim tim ne dobijaju sredstva od Izraela za arheološka istraživanja. E sad smo mi tu kao malo važni jer Ahmed radi u Palestinskom ministarstvu turizma koje je nadležno za palatu pa nas dočekaše kao najrođenije. Krenula neka kišica al ništa strašno. Prvo uđosmo u jedan deo gde je opisana istorija palate i gde su postavljeni neki eksponati, skromno al ajde, sad tek kreću da obavljaju istraživanja na ozbiljnom nivou.
Hisham palata je građena od starne dinastije Umayyad iz prve polovine 8. veka, 724 do 743 godine, koju je gradio Walid Ibn Yazid po narudžbini Kalifa Hisham Ibn Abdelmalik, i predstavlja jedan od tzv pustinjskih dvoraca . Walid Ibn Yazid je bio kalifov nećak koji je živeo ekstravagantnim načinom, pa se sama izgradnja vezuje za njega. Nalazi se pet kilometara severno od Jerihona, u Khirbat al-Mafjaru na Zapadnoj obali. Prostire se na 60 hektara i sastoji se od tri glavna dela: palate, okićenog kupatila, i poljoprivrednog dobra. Palata je otkrivena 1873, a zabeleženo je 1894. od strane FJ Blissa, ali on nije radio na iskopavanju. Glavni izvor arheoloških podataka dolazi iz iskopavanja palestinskog arheologa Dimitrija Baramkija između 1934. i 1948 godine. 1959 godine Baramkijev kolega, kolonijalni administrator britanske mandatne vlade Robert W. Hamilton, objavio je veliko delo o Hishamovoj palati. Baramkijevo arheološko istraživanje nažalost nedostaje u ovoj svesci, pa je kao takva Hamiltonova analiza isključivo istorijski navedena. Baramkijevo istraživanje o arheološkim aspektima nalazišta, posebno o keramici, objavljeno je u raznim preliminarnim izveštajima i člancima u Tromesečnom izdanju Palestinskog odela za starine. Mnogi nalazi iz Baramkijevih i Hamiltonovih iskopavanja sada se čuvaju u Rokfelerovom muzeju u Jeruzalemu. 2006. godine izvršena su nova iskopavanja pod vodstvom dr. Hamdana Tahe, iz Ministarstva turizma i starina Palestinske uprave. Trenutno istraživanje sprovodi projekat Jericho Mafjar, saradnja ministarstva i arheologa sa Univerziteta u Čikagu.
Izlazimo iz tog malog muzeja i nalećemo na jedan od simbola palate Kitnjasti prozor, kako ga oni nazivaju. Remek delo obzirom na njegov period nastanka. Dalje nastavljamo ka jednoj ogromnoj hali, ustvari to je zaštita koja je napravljena da sačuva čuveni mozaik palate. Godine 2015. potpisan je sporazum između palestinskog Ministarstva turizma i antikviteta i Japanske agencije za međunarodnu saradnju kako bi se omogućilo da se mozaik od 825 kvadratnih metara u palati, jedan od najvećih na svetu, otkrije i pripremi za izlaganje, a koštalo je oko 12 miliona dolara. Ulazak u halu je kao ulazak u neku davnu dimenziju gde je sve ostalo zarobljeno u tom vremenu. Razne skele, tj putevi kojima idem polako otkrivaju ono po čemu je nadaleko čuvena palata. Fantastičan mozaik od koga zastaje dah. Na koju grod stranu da pogledaš, svuda, između ogromnih stubova pokazuje se pod palate, tj neverovatno lep mozaik i on je jedan o najvećih podnih mozaika u svetu. Nalik na tepih, veliki mozak prekirva 836 kvadratnih metara i njega je ugrađeno preko pet miliona komadića kamenja iz Palestine u prirodnoj i karakterističnoj boji. Ma čudo, neverovatno izgleda kakvom su se umetnošću bavili ljudi u to vreme. Svaki metar mozaika je priča za sebe. Bukvalno svaki pogled sa platforme je otkriće neke nove zanimljivosti. I taman kad pomisliš da je to to, da čovek, u to vreme nije mogao da napravi veće ludilo, dođosmo do dela gde je na podu mozaik na kome je lav kako napada jelena, što simboliše rat i dve gazele, simbol mira. E tu se zakucah i ne može se dalje. Kakva je samo moćna bila Umayyad dinastija koja se prostirala od Palestine, preko Jordana, Sirije...
Ubismo nekih sat vremena tu i onda dođoše po nas da nas odvedu na ručak sa g.dinom Siderom, a meni se ohladilo telo od pada pa boli ne mogu ni da dišem kako treba. Odvezoše nas na ručak gde nam je Gradonačelnik ukazao veliko poštovanje, al za njih neki pileći specijalitet gde donese konobar u nekoj ogromnoj zemljanoj poszudi a onda spektakl, tu sviraju, igraju nešto prevrću, em dobra najava em izglada vrhunski kad im sipaše u tanjir. Za nas najavili ribu, e odavno ništa slađe nisam pojeo. Jedem a bolovi baš jaki. Posle ručka krenusmo da obiđemo Manastir Iskušenja Gospodnjeg, ali smo zakasnili jer otvoren do 15 časova pa ugrabismo srećom žičaru da nas vrati do dole. Od bolova više ne mogu ni da idem pa dođoše da me pokupe da odem da snimim grudni koš. Sve je lakše jer ljudi govore srpski pa me za čas ispregledaše i snimiše. Srećom nema preloma al mi prepisaše neke masti i jake lekove za bolove. Vraćamo se u apartman u sumrak koji je, ovde u kriptodepresiji, drugačiji nego bilo gde. Narandžaste boje paraju nebo a mi polako u krevet, mada meni sna nema ni u najavi.
Neprospavana noć, šake lekova i polako ka pustinji Wadi Qelt gde se nalazi Manastir Svetog Đorđe hozevita. Tek svanulo, još se Jerihon nije ni probudio a mi tabanamo, tj tabanaju Župac i Veljko a Ja se vučem za njima. Svaki korak je propraćen bolom, ali mora se dalje. Nemamo tempo koji smo zamislili ali šta da se radi, nekako će se izgurati. Do kružnog toka na ulazu u Jerihon pa desno u brdo. Dođosmo do kraja naselja i onda krenusmo nekim, polumakadamom kroz kanjon. Nesvakidašnji, čudan za nas, bez rastinja, sa rekom na dnu. Prelep vazduh, onako malo prohladno i pogled ka kanjonu koji baš očaravajući. Jedno sat i po hodanja i dođosmo do mesta gde se odvaja za Manastir. Put vodi nizbrdo al neki palestinac što se montira da prodaje čaj, urme, grickalice.. nam objasni da odemo prvo na vidikovac uzbrdo pa onda u manastir. A sin mu tera konjče za one što ne mogu pešaka i već vidim da se nameračio na mene. Popesmo se na vidikovac i šta reći Manastir Svetog Đorđa Hozevita, nalik našem Ostrogu, uklesan u steni, da nemamo Ostoga sigurno bi pao u nesvest kad bi ga video, ali i ovako je impozantan. Krenusmo nizbrdo a ja pravim serpentine po putu jer svaki korak je jaka bol. Stigodmo do vrata manastira kad ona zatvorena, tako da sedosmo da sačekamo da otvore. Napokon otvoriše i uđosmo, krenusmo uz neke stepenice do crkve.
Njegovu izgradnju u zidinama pećine započeli su u IV.veku monasi u slavu verovanja po kojem je tu u osami živio sveti prorok Ilija sa gavranovima. Po Lukinom jevanđelju, sv.Jovan Krstitelj je ovdje propovedao i krštavao vodom. Sveti Đorđe (Georgije)Hozevit dolazi u manastir u V.veku i posvećuje svoj život njegovoj izgradnji, stvarajući jedno od prvih svetišta grčke pravoslavne crkve. Manastir su 614.godine potpuno uništili Persijanci, kada je ubijeno 14 monaha koji su ga čuvali. Kosti i lobanje nastradalih monaha se danas čuvaju u manastirskoj kapeli. Nakon napada Persijanaca, manastir je ostao napušten skoro 500 godina, sve do XII. veka kada su njegovu obnovu pokušali Krstaši. Nakon što su proterani, manastir je opet pao u zaborav. Grčki monah Kalinikos se 1878 godine nastanio ovde i započeo obnovu manastira, koja je završena 1901 godine. Godine 1952 dodan je i zvonik sa izrazitom akvamarinskom kupolom. Danas je manastir Svetog Đorđa (Georgija) Hozevita jedinstven po tome što prihvata i hodočasnice ,što je presedan koji je postavila vizantijska plemkinja tvrdeći da ju je "Bogorodica uputila tu po lijek za neizliječivu bolest".
Ovaj manastir je jedan od pet manastira u Judejskoj pustinji. Ovuda je vodio poznati (u Bibliji) put od Jerusalima prema Jerihonu. Putovanje bi obično trajalo do osam sati hoda, ali za porodicu sa malom decom bi se znao produžiti i do dva dana. Poznata Hristova priča o Milostivom Samarjaninu se odvija na ovom putu (jev. po Luki 10:25-37).
U crkvi je polutama, kao da nigde nema prozora već je obasjana svetlošću sveća. Tu su i stolice, tako da sam morao odmah u jednu od njih. Bliže olteru se nalaze mošti Svetog Jovana Rumunskog, koje su postavljene u stakleni kivot. Telo sveca je savršeno očuvano i predstavlja jednu od najvećih vrednosti ovog manastira. Posedesmo malo prepušteni svojim molitvama i onda izađosmo na terasu gde nas poslužiše čajem i suvim orasima. Uh kako prija sve to. Sa terase se popesmo do jedne pećine gde se po Bibliji podvezivao Sveti Ilija i gde je živeo sa gavranima. Velika svetinja.
Iz manastira se saad vratismo jednom prečicom kroz sam kanjon do Jerihona a taj put je baš onakav netaknut iz vremena kada su njime hodali sveci. Očuvan, kao da je konzerviran. Na pola puta jedno mesto hodočašća gde imaju stepenice do reke ali nažalost ja jedva idem tako da polako nastavljamo dalje. Naletosmo i na neki čopor životinja, nešto kao mala bodljikave svinje, neka specifična vrsta, moraće malo da se izgugla da se vidi koja je. Vala prođosmo kroz ceo Jerihon da se dokopamo žičare za Manastir Iskušenja Gospodnjeg koji takođe grčki.
Juče se provukosmo al danas mora karta, ode 20 evrićaq ko na krst. Lepa je vožnja žičarom, puca pogled na Jerihon, vidi se i Mrtvo more, ma top je pogled. Stigosmo na vrh brda, koje je svo u kamenu, i uđosmo, nakon nekih serpentina u stepenicama do manastira. Zabranjeno je slikanje tako da napravismo neku sliku ispred i jednu unutra. Mnanastir Iskušenja Gospodnjeg je napravljen na brdu, na kome je po Svetom pismu Novog Zaveta đavo stavljao u iskušenja Isusa Hrista. U znak sećanja na ovaj događaj manastira i planine na kojoj se nalazi, nose ime po tom događaju.
340. godini sveti Hariton Ispovednik je osnovao manastir Duka. Manastir je kasnije više puta rušen i obnavljan. Poslednji put obnovljen je krajem XIX veka uz pomoć Ruske pravoslavne crkve i ruske carske porodice. Na vrhuncu palestinskog monaštva planina je "bila slična košnici u kojoj ljubitelji tišine nisu žalili svoje živote da bi se naslađivali duhovnim medom, vežbali svetu trezvenost i bili u neprekidnoj molitvi." Sredinom XIX veka, arhimandrit Leonid (Cavelin) opisao je tradiciju koptskih i abisinskih monaha koja se sprovedila u pećinama Manastira Lent (pravoslavni manastir je razoren u to vreme). On navodi da se oni uklone ovde iz Jerusalima, nedelju dana posle praznika Bogojavljenja, i vraćaju se u Sveti grad na Cveti, jedu u ovom trenutku biljke ili suvu hranu, i praktikuju molitve i čitanja. Njihova odeća se sastoji od košulje i pamučnog ćebeta koji koriste kao plašt protiv hladnoće. Sva unutrašnjost manastira je urezana u steni, a u pećini, gde je prema legendi četrdeset dana postio Isus Hristos tokom svog boravka u pustinji, napravljena je mala crkva posvećena Iskušenju Gospoda Isusa Hrista. Crkva u okviru manastira je prelepa a na njenom kraju su stepenice kojima se popneš jedno četiri metra i tu je plato, kamen, gde je Hrist iskušavan. Nema šta, prevelika svetinja. Ikone i freske su sa motivimo Hristovog iskušenja. Provedosmo neko vreme u molitvi i polako žičarom nazad do smeštaja gde nas sačekaše veliki posteri Jasera Arafata, poklon od gazde, ali nažalost nismo mogli da ih ponesemo jer nisu mogli u rančeve da stanu a da ih ne oštetimo. Pravac do kombija koji voze ka Jerusalimu jer odatle hvatamo bus za Nazaret, jedino sveto mesto koje se nalazi na teritoriji pod izraelskom upravom.
