Đorđe Pešut: Ako hoćeš sve, moraš i da budeš spreman na sve

Uspešni rvač Radničkog i reprezentativac, devetnaestogodišnji Đorđe Pešut, dolazi iz one priče u kojoj perspektivna deca treniraju u nedostojanstvenim uslovima, ali sa ljudima koji u njima vide "materijal" za dobrog sportistu i sa spremnošću da žrtvju sve kako bi ostvarili svoje ciljeve. Baš takvi neretko na najbolji način reprezentuju svoj grad i državu, a naš sagovornik kaže da se ne bi odrekao časti da predstavlja svoj Kragujevac ni za kakve idealne pozicije.

Đorđu je mala rvačka sala u hali Jezero već 9 godina druga kuća, a nije tajna da je najgora u celoj Srbiji, mada su iz nje i u prošlosti, kao i sada, izlazili mnogi uspešni sportisti, te bi voleo da se pronađe način za njeno renoviranje. Sve je u životu podredio rvanju u koje, ipak, nije ušao sa šampionskim ambicijama, već da se oslobodi epiteta "buce" koji je nosio u ranom detinjstvu, zabavi i druži. Posle šest meseci, trener ga je izveo na prvo takmičenje, a medalja za treće mesto bila je presudni motiv da trenira više, ozbiljnije i da želi da ih osvoji još mnogo, što veoma uspešno i radi, pa se sada sa takmičenja retko kad kući vrati bez nekog odličja. Rvanje je postalo njegova šansa da uradi nešto u životu, da napravi nešto od sebe.

Od kada je odlučio da se profesionalno bavi rvanjem, zacrtao je svoje ciljeve i na dobrom je putu da ih ostvari. Rezultate je pravio i u kadetsko doba, mada, priznaje, ne baš za proslavu, a kada je postao junior trener Dragan Radojević video je u njemu ozbiljan materijal da napravi dobrog rvača. Počeli su da pristižu i zapaženi rezultati, medalja državnog prvaka, postao je reprezentativac, krenuo na veća takmičenja, pobeđivao na brojnim memorijalima. Putovanja u ostale evropske zemlje donela su mu dragocena iskustva, jer kod nas se rvači dobro međusobno znaju, pa je pravi ispit odmeriti snage sa nekim koga ne poznaješ. Odgovarajućeg sparing partnera neretko nema, ali rvanje sa seniorima takođe je dobra škola u kojoj, i kada izgubiš, uvek imaš šta da naučiš, čeličiš se, izvučeš pouku koja će neki naredni put biti tvoj adut za pobedu, obašnjava Đorđe. U reprezentaciji je četiri godine. Prvo učešće na Prvenstvu Mediterana, Đorđu je kao kadetu donelo netipične rezultate – jedini je iz reprezentacije uspeo da osvoji tri medalje, a na istom takmičenju ove godine u juniorskoj konkurenciji uzeo je zlato, što je njegovo najveće postignuće do sada. Ovogodišnja titula vicešampiona Balkana ostaće za Đorđa upamćena, sem po uspehu, i po bolnoj činjenici da je od predstavnika Turske izgubio za bod razlike, navodno za pasivnost, koji sebi neće nikad da oprosti. Najveća takmičenja na kojima je bio su evrospka prvenstva u Turskoj i Rumuniji, a očekuje da bi reprezentacija sledeće godine mogla da napravi dobre rezultate koji bi je bacili u borbu za svetsku titulu.

Prvo rvanje, pa sve drugo, priznaje Đrorđe, a ponekad je zapostavljao druženje, trpela je i škola, ali su mu uspesi pomagali da sve lakše podnese. Ne može da zaboravi ni druge koji su mu olakšavali velikim razumevanjem, poput razredne Katarine Kojić u Politehničkoj, koja se uvek ponosila da u odeljenju ima jednog uspešnog sportistu. Kaže da nije imao povlastice što je reprezentativac, ali je imao podršku profesora i direktora, uspevao je da nađe zajednički jezik, kompromis... Sposobnost da uvek zabavlja i zasmejava ljude oko sebe bila je njegova ulaznica i u školsku predstavu, a nagovarali su ga čak i da upiše Akademiju. Bio je i zvezda školskog časopisa, a među najdražim priznanjima i dalje je titula učenika godine, koju mu je dodeljena zbog uspešnog predstavljanja škole kroz sport i primera koji tako daje vršnjacima, a jednom prilikom čak je i direktor Kojić poželeo da dobije autogram. 

Sa stavom "kakav si rvač, takav ti je i karakter", naš sagovornik kaže da mu je ovaj sport pomogao u tome kakvim čovekom postaje. Rvanje je težak sport, podrazumeva veliku posvećenost, žrtvovanje većine slobodnog vremena, psihičku i fizičku napregnutost do krajnjih granica. Đorđe trenira dva puta dnevno, po dva sata ili više, pet dana u nedelji, a ne odmara ni vikendom kada mora da odradi trčanje. Privlače ga prilike da dokaže sebi i drugima da je bolji. Protivnik i ti isto želite, to je najinteresantnije i najveća motivacija da prevaziđeš sopstvene granice, a za sve to imaš samo 6 minuta nakon koji se osećaš neverovatno iscrpljeno, jer svaki sekund moraš da provedeš u kretanju, vrebanju prilike za zahvat, treba koncentracije koliko i snage i mnogo razmišnjanja, jer bez toga dobar protivnik će lako tvoju snagu da pretvori u slabost, Mnogo "ludsti" i hrabrosti prati onog koji uvek ide na sve, objašnjava Đorđe. Nakon meča boli svaki deo tela, ponekad ne osećaš ruke. Iako sve to zna, Đorđe kaže da u borbu ne ulazi sa strahom, već sa malo adrenalina, fokusiran smao na protivnika i glas svog trenera. Svaki deo tela mora da bude jak, naročito vrat, da znaš da se čuvaš da te ne povrede „na kvarno“, Ima mnogo interesanstnih stvari ali viđao je i neke nasilne, ne tako lepe. U šali napominje i da je rvanje sa muškarcima ipak bezbedna zona, a zanimljivo je gledati reprezentativke na evropskim takmičenjima, jer one čak umeju da budu mnogo "krvoločnije" od momaka, sve će da urade da pobede, ne predaju se ni u zavojima, dok, takoreći, ne „unakaze“ jedna drugu. Kada pobedi, Đorđe ne omalovažava protivnika, jer bio je i on u takvim situacijama i zna kako mu je, pruži ruku, pokaže da je čovek i da sport ne shvata samo kao priliku da pokupi titule. Pravila iz rvanja prenosi i na život – ako hoćeš sve, moraš i da budeš spreman na sve.

Zbog svega, majka je, očekivano, na početku bila uplašena i protiv toga da se bavi rvanjem, a otac ga je podržavao, gledao mečeve, kao i sestra sa društvom. Jednom su nagovorili i mamu, došla je na državno prvenstvo koje se održavalo u Kragujevcu i Đorđe kaže da su njene suze na kraju za njega najlepše sećanje, jer su bile znak da ju je učinio ponosnom. Veoma ceni vreme koje provodi sa porodicom, jer ga i nema toliko mnogo koliko bi želeo, naročito je dragoceno ono u društvu sa ocem, koji zbog napornog posla, vožnje kamiona, dosta vremena provodi van kuće i žrtvuje se kako bi njima sve priuštio. Vole da zajedno prate fudbal, mada obično imaju različite favorite, a dok se tata deklariše kao Zvezdaš, Đorđe je ponosni navijač Radničkog. Trudi se i da ga „izvuče“ napolju, da idu na trčanje, a i da on radi oko kuće, kako bi olakšao ocu. Nastoji da bude bude dobar sin, brat, drug, dečko. Sa drugarima, koje gleda kao rođenu braću, voli da prati Radnički, a mogu da provedu i ceo dan igrajući bilijar. Voli da ide na festivale gde se „izludi“, a u noćnom životu grada ne učestvuje baš redovno. Ne krije da je znao drugove svoje sestre ponekad i da uplaši pre nego što ga upoznaju, jer su mislili „ako nešto pođe kako ne treba, ovaj će da bije nekoga“, a i mnogi ljudi prilaze sa predrasudom da je neki „rmpalija“, dok naš sagovornik kaže da snagu ipak koristi samo na strunjači.

Galerija slika