Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Sveta zemlja. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Iako je obilazak Svete Zemlje planiran za 2020 godinu, zbog lock down Izraela usled pandemije Kovid19 nepunih 15 dana pred put, je odložen, ili bolje rečeno "nije bio suđen". I tako kad propadne neka destinacija, dugo čeka na svoj red jer prvo moraju da se ispoštuju one sledeće koje su organizovane, a ona traži neku rupu ili neki nenadan poziv koji je ponovo aktivira.
Nedeljne liturgije u Drači su nešto posebno u životima nas koji ih posećujemo, tako da se to putovanje nekako sve vreme "krčkalo" pričama onih koji su bili a i željama drugih da jednom odu.
Pošto smo i te 2020 godine, pored hodočašća svetim mestima Palestine, trebali da trčimo Palestinski i Jerusalimski polumaraton, jer su bili u nedelju dana, tako se i ove godine pogodi isto. Palestinski 10og a Jerusalimski 17og marta, i to je to. Guglanje za karte, low coast ima iz Budimpešte i Bukurešta, ne videh u tom trenutku da ima i iz Sofije, pa odluka pade da idemo na Bukurešt ujedno da posetimo i drugara, vlasnika kluba Lei basket, od milošte nazvanog Bobica.
Gojko, Župac, Veljko i Ja i to je to. Karte kupljene, kotizacija za Jerusalimski polumaraton uplaćena i sad kreće razrada kako uplatiti Palestinski polumaraton i kako ući u Izrael.
Za Izrael nije potrebna viza, samo osiguranje na Kovid19 za dane boravka ali mnogo Srba uđe u Izrael i odmah zatraži azil, i dok čekaju imaju pravo da rade, a procedura spora tako da svi to koriste. Zbog toga dosta naših ljudi pogranična policija vraća sa aerodroma. Zato poslah mail našoj ambasadi da najavim naš dolazak, da vidim jel mogu da nam pripomognu. I onda čudo, ne prođe ni sat vremena kad eto povratnog maila od konzula, gospodina Vujovića sa obaveštenjem da će sve uraditi što je u njihovoj moći. Ej ni sat vremena, a Ja još pod utiskom strašno lošeg iskustva sa našom konzulkom Marijom iz Indonezije. Dostavih naše podatke, papire i oni nas najaviše graničnoj policiji da dolazimo. Šta reći osim da vratiše nadu da u državnim službama i dalje pistoje pravi profesionalci. Retko, ali ih ima. Nekoliko sledećih mailova sa ambasadom, sa g-dinom Vujovićem i g-dinom Tripićem nam uliše dodatno samopouzdanje za naš put. Surovi profesionalci.
E sad, pošto je Kragujevac pobratim sa Jerihonom, kontaktirasmo gradsku službu za odnose sa inostranstvom, da preko njih ostvarimo kontakt sa Gradonačelnikom Jerihona, g-dinom Siderom koga bi obišli na ovom putovanju. I tu opet imasmo sreće, ceo kontakt je išao preko g-đice Tamare Babić koja je sve ono što treba da bude osoba koja se time bavi. Njeno angažovanje i sve što je za nas uradila je blago rečeno vrh profesionalizma, tako da svi znakovi ukazaše da smo blagosloveni za ovo naše hodočašće.
Još nas i Goca iz Kragujevačkih novina spoji sa g-dinom Nader Salaymehom koji je predsednik udruženja studenata iz Palestine koji su završili fakultete u državama bivše Jugoslavije, tako da smo top pripremljeni za putovanje.
Nažalost Gojko odustade tako da nas trojica, što bi rekli, Božjom voljom krenusmo na put. A pred sam put jedno strašno iznenađenje za mene ali o tome kasnije tokom putovanja.
"Leimobil", tj kombi košarkaškog kluba Leibasket, kako ga od milošte Bobica zove, nas sačeka na ulazu u Bukurešt tako da ga pratimo do restorana da se nešto zamezi pred put. "Širok osmeh i zlatan zub" nas dočeka na Bobicinom i Mariovom, trener u kkubu, licu tako da ubismo jedno 2 sata u evociranju uspomena iz ranijih susreta a i o planovima druženja za ovo leto. Ostavismo kola na sigurno, tako barem Bobica reče, ispred zgrade gde mu ćale živi, kaže ne brinite ćale nadzoriše to ti je bolje od svakog alarma.
Ukrcasmo se na let, i poletesmo, nepuna 3 sata razmišljanja o svemu što ostavljaš, o svemu čemu ideš i o razlozima zašto ideš. Mada stara dobra taktika ostavi tri prazna mesta tako da se ispružih pa malo sna, malo razmišljanja.
Sletesmo na Ben Gurion u Tel Avivu, standardna procedura za ulazak, samo što je ovde samouslužno skeniranje pasoša, pa ako ti udari crveno onda ideš na kontrolu. Naravno, skoro svima zeleno a nama crveno. Odvedoše nas kod neke žene u pograničnoj policiji na ispitivanje i sad klasika: svrha posete, gde sve idete, šta obilazite, jel ste rezervisali hotele.. ? Na svako pitanje ja je poklopim papirom, pa još i vizom kad sam bio sa reprezentacijom na kvalifikacijana, tako da joj ništa drugo ne preostade nego da nas puste dalje, ali to ne znači prolaz već ponovo kod nekog pandura kome dadosmo pasoše i startnine za Jerusalimski polumaraton, on proveri na sajtu i prođosmo. To je to. Palestino eve nas !!!
A da, izraelci ne udaraju pečat u pasoš jer bi onda imali problema pri ulascima u neke muslimanske zemlje, već dobiheš papirić umesto pečata.
Sa aerodroma uhvatismo voz koji vozi pravo do Jerusalima do stanice Navon, odakle peške, ulicom Jaffa do starog grada i Damask kapije gde uhvatismo bus za Behtlehem iliti Vitlejem. Naravno kada smo se na železničkoj stanici raspitivali kako da iz Jerusalima stignemo do Vitlejema, na oficijelnom štandu za turiste nismo dobili nikakav odgovor jer izraelci neće ništa da pričaju o Palestini, ne vide ih što bi rekli. Na Damasku uhvatismo bus 231 do centra Vitlejema i posle nepunih 40 minuta, prođosmo kroz check point, tj kroz kapiju na ogromnoj betonskoj ogradi oko cele Palestine koju su izraelci napravili da ih odvoje, takoreći u rezervat. Zid je napravljen 2002 godine kada je predsednik bio Arijel Šaron, ustvari tad je počela izgradnja a non stop se dograđuje i sad ima oko 800 kilometara. Visok 10tak metara sa bodljikavom žicom i strujom. Čak ima i mišljenje Međunarodnog suda pravde od 9 jula 2004 godine da treba da se skloni zid ali nikada nije doneta rezolucija UN o sklanjanju zida jer ameri ne daju, mada i da donesu oni nikada je ne bi sproveli kao što ni svi miljenici "civilizovanog Zapada" to ne rade, jer je ovo vreme, vreme zla, tj licemerja, vreme bezakonja, tj vreme zakona jačeg.
Od kobajagi stanice, tj stade čovek na sred ulice, uputismo se peške do našeg apartmana. Prvi susret sa Palestinom ovako "oči u oči", i onaj prvi utisak, premnogo mladih na ulicama ali i neočišćene ulice. Da bi došli do našeg smeštaja Abrams apartman prolazimo kroz pijacu na ulici, tj na trotoarima ali na to smo navikli jer je i kod nas u Kragujevcu odavno takva glavna pijaca. Stigosmo u Apartman u Star street, vrhunski apartman sa dve spavaće sobe i pogledom na ceo Vitlejem. Preljubazni domaćini, pun pogodak. Veljko i Ja brzo do centra, trga ispred crkve Hristovog rođenja, gde je Palestinski kulturni centar da se prijavimo za polumaraton. E sad tu ja fora, ako se zvanično prijaviš preko sajta onda ti izraelci ne daju da uđeš u Zemlju, tako da nam je g-din Nader sredio da se prijavimo kad stignemo. Vrhunski osećaj, definitivno narod koji prolazi kroz težak period sličan našem, muka koja spaja dva naroda, muka samo zato što branimo osnovni postulat, pravo na slobodu. Malo fotkanja, i broj 958, zapamtite taj broj, i pravac u crkvu da vidimo mesto Hristovog rođenja, tj pećinu koja se nalazi ispod oltara crkve. Gužva ogromna, ali pošto je to pravoslavna crkva, grčka, pustiše nas da uđemo na izlaz. Ogromna svetinja, ali samo se poklonismo mestu rođenja, obeleženog zvezdom i mestu gde stoje jasle u koje je Isus postavljen po rođenju. Odatle pravo u apaetman na odmor. Mene uhvatili neki žmarci tako da izađoh da prošetam i pravo u crkvu, kad tamo služba, služi je Vitlejemski episkop. Naravno pustiše me da sednem i odslušam celu službu. Prelep i premoćan osećaj. Evo stiže i Veljko pa zajedno ostasmo do kraja. Već se smrklo a mi ajde da prošetamo do nekog restorančića u starom gradu, Citadela, gde je pasta party ustvari oni kažu spagheti night. Boga mi ceo Grad prepešačismo a tamo ništa specijalno tako da se vratismo na spavanje. Zbig visokih temperarura polumaraton kreće u 6:30 sati, da, da u 6:30...
Ustajem oran i uzbuđen, hodočašće Svetom Zemljom i trčanje ovih polumaratona je nešto što sam dugo želeo i evo počinje da se doživljava. Ulice polupuste a mi užurbano na start. Uradio nam Veljkov ujak Mića majce za put, tako da u njima trčimo. Opet na trgu malo fotkanja pred start i krenusmo. Veljko malo slabije sa kondicijom tako da se brzo razdvojismo. A onda pakao, obiđosmo sva brda Vitlejema, naravno i pored Zida, ali toliko brda nisam istrčao u životu. Deset puta gotov da umrem, ma haos, preteška staza ali ipak, što bi rekli "sve je u glavi", tako da ga izgura. Nije neko vreme 2:08:23 al sam prezadovoljan što sam uspeo. Medalja oko vrata, ogromna satisfakcija za uložen trud. Mnogo štandova sa brdom poslataka i napitaka za sve posetioce. Čujemo se sa Naderom, on je tu, čeka ćerku da završi tako da mi skočismo do apartmana da se sredimo. Nazad na trg i u potragu za Naderom, kad eto ga na cilju neki palestinac ogrnut u srpsku zastavu, to je to, naš Nader. Pravo u restoran na piće i na bliže upoznavanje. On je tu sa suprugom i sinom a ćerku čekamo da istrči trku. Nader govori srpski da ne možeš da provališ da nije Srbin. Toliko srdačan čovek da nemam reči, a tek koliko voli Srbiju da bi mogli da mu pozavide mnogi "veliki Srbi". Napravio sam mu dres reprezentacije sa njegovim prezimenom za poklon, što ga oduševi, ali umesto kod nhega završi kod ćerke jer ona trenira košarku. Slikasmo se sa našom i palestinskom zastavom, koja svuda mami osmehe i oduševljenje i polako se raziđosmo. Mi do apartmana na zaslužen odmor. Noge ubijaju. A za jelo, pošto je post, malo hleba i falafela. Još malo ćaskanja u sobi i polako na leganje jer je sutra u 6 sati liturgija u crkvi Hristovog rođenja, pa mora da se rani. Legao a osmeh se ne skida sa lica, ej Sveta Zemlja, ej istrčan polumaraton putevima gde su naši najveći sveci koračali. Prelepo.
